У ГОДИНАМА које су претходиле бомбардовању, почев од 1995, у нашој мисији при ЕУ у Бриселу, као обавештајац са дипломатским покрићем министра саветника, радио је генерал Јован Милановић, слажући мозаик о припремама за прву интервенцију Алијансе у њеној историји. Потврду до тада прикупљених информација добио је у документу од француског мајора Пјера Анрија Бинела, касније осуђеног за националну издају због одавања поверљивих података. Милановић је напустио Брисел децембра 1998. године. Пензионисан као генерал са заслугама за одбрану земље, Јован Милановић, десет година после НАТО бомбардовања Југославије, у разговору за „Новости“ открива нове детаље у вези са првом интервенцијом Алијансе у њеној до тада полувековној историји.
- Хтео бих да издвојим лично сазнање о фрустрираности Веслија Кларка одмах после агресије на Југославију и његове смене са положаја главнокомандујућег НАТО. У разговору са европским званичницима, међу којима је био и Хавијер Солана, Кларк је, евоцирајући сећања на бомбардовање, узбуђено нагласио да неће прежалити што Југославију, односно Србију, није сравнио са земљом. Уверен је, рекао је Кларк, да би то био наук за све друге који се буду евентуално супротстављали Алијанси. Кларк сматра да је његово маргинализовање на америчкој политичкој сцени резултат тога што за собом није оставио печат таквих размера. Својом стратешком грешком сматра то што бомбардовање СР Југославије није реализовано октобра 1998. године, јер је процењивао да би „балканска зима“ додатно нанела последице широких размера на становништво и његово преживљавање. Процењивао је да би применом доктрине „блицкриг“ скратио дужину агресије на можда мање од месец дана.
* Шта се дешавало уочи бомбардовања у НАТО и како сте сакупљали информације?
- Имао сам контакте са више десетина функционера НАТО. Фокусирао сам своје обавештајне активности на политичке и војне структуре, а унутар њих на личности које раде на припреми сценарија и на онима што одлучују. У редовним сусретима са њима сам спознао ту структуру, њихово деловање, личности које учествују у припреми или доношењу одлука. Тамо је функционисао систем којим се управља из једног или више центара, и што је хијерархија нижа, то су мање знали шта се тражи и дешава. У једном тренутку, део тих људи би схватао да је то, заправо, супротно њиховим моралним опредељењима, што им је стварало кошмар у главама. Појединци су испадали из тог система, неки су се враћали назад у своје земље, а неки се препуштали чиновничкој летаргији, узимајући добру плату, школујући децу и проводећи се викендима по Европи.

ДУГЕ ПРИПРЕМЕ

* ИЗА свих њих, међутим, стајале су земље чланице НАТО. Да ли је на том нивоу било подела?
- Припреме су трајале дуго иако нису биле предмет најнепосреднијег разматрања ни политичког ни војног комитета, али су у затвореним круговима постојали разни договори иза сцене, у којима су учествовале земље које су се најагресивније понашале током агресије - пре свега, САД, Велика Британија, која је била барјактар у креирању планова за агресију, те Турска и Холандија. Али, почетком 1998. године, половина чланица НАТО је стрепела од тренутка када ће САД изнети на сто нацрт директиве за политичку и медијску сатанизацију, и војну агресију на СР Југославију.
* Од чега су стрепеле?
- Страховале су од исхода агресије, и тзв. излазне стратегије, јер нису биле спремне.
НАТО до тада није имао искуство деловања изван својих граница. За њих су Србија и Југославија, ипак, без обзира на период од почетка распада СФРЈ до агресије, постојали у политичкој историји. Југославија је била стабилна европска земља, ратовала на страни савезника у два светска рата, разликовала се по либералнијем политичком систему у односу на остале комунистичке земље, важан економски и трговински партнер. Период санкција је донекле изменио ову слику, али не до те мере да би дошло до таквог развоја ситуације. Због тога су се поједине европске политичке гарнитуре супротстављале агресији. Октобра, 1998. године, у Немачкој, која се супротстављала интервенцији због унутрашњополитичког стања, пошто немачке снаге нису имале право да изађу изван простора НАТО - догодило се да су победиле снаге чији су лидери били од САД директно уцењени да или обезбеде учешће Немачке, или се неће реализовати одређена кадровска политика на нивоу тих странака. Немачки Бундестаг је под притиском САД буквално у три дана променио политику Немачке и рекао - ОК, подржаћемо!
* Да ли се та, ипак латентна опасност од поделе међу чланицама, појачала током кампање?
- Кампања је трајала 78 дана, али период „апсолутне“ кохезије трајао је највише 10 дана. Већ почетком маја дошло је до разлаза, јер је план био - извршити снажан стратегијски напад на целокупном простору Југославије, при чему уништити целокупан одбрамбени систем, (посебно ваздухопловство, ПВО, логистичку подршку и објекте командовања). Сматрало се да ће се тиме обезбедити услови да се у наредних 10 дана створе услови за потпуну капитулацију. Били су упозоравани да то није нити логично нити могуће, али су били уверени да је НАТО тако флексибилно организован да има решења за сваку ситуацију и да ће то бити једна страшна победа над недемократским снагама. Сматрали су да ће то створити услове за увођење демократије у земљама у којима владају тзв. диктаториски режими, да је то нужно учинити на тлу Европе, и као опомена свима другима. НАТО ће на тај начин обезбедити легитимитет за будуће интервенције где год то буду захтевали америчко-енглеско-немачки интереси. Према америчкој концепцији, за сва времена биће елиминисано мешање УН у легитимне стратегијске итересе. Значи, УН ће бити механизам који ће у име тзв. међународне заједнице обезбеђивати протекторат на окупираним територијама покривајући се резолуцијама, као што је то случај са Резолуцијом 1244.

ПАРАНОЈА И НАТО

* ШТА се током кампање испречило као проблем у НАТО?
- Најпре, кампања није трајала кратко, и почео је да се ствара отпор у појединим структурама земаља учесница. Почеле су демонстрације у њиховим метрополама. Нису успели за кратко време да реализују циљеве и дошло је до процене да ће кампања трајати знатно дуже.
Најзад, појавило се уверење да се кампањом, без копнених снага, не могу постићи циљеви. Са тим проблемом су се спотицали током припрема 1998, и на крају су почели кампању без сагласности око копнених снага које би имале задатак да успоставе окупациони систем. Нико није био спреман да доведе своје војнике, нити је инвазија била практично изводљива са територије суседних земаља, осим Албаније. Најзад, почели су да зазиру једни од других. Питали су се ко ради за српску обавештајну службу? Завладала је параноја. Више од месец дана од почетка агресије, закључили су у НАТО, отичу подаци из планова о дневном ангажовању НАТО авијације. Питали су се ко то ради за српску обавештајну службу. Када сам то чуо, у себи сам помислио, па, ваљда ми, Срби. Је ли опет Француска у улози пете колоне? Опет сам у себи одговорио - не више, сада је листа много шира.
* Да ли се то догодило када је откривена ваша веза са Бинелом, или још раније?
- Сумња је постојала увек, јер Француска није потчинила своје снаге НАТО. Пристала је да учествује у акцији са одређеним бројем авиона, и та сумња је постојала. Када је Бинел откривен, био је то шлаг на торту: „А, да, то је то!“ Онда је пала сумња на Грчку, а потом и на неке друге. Америка је искористила тај повод и крајем априла је преместила центар одлучивања о ангажовању снага, односно избору циљева, у Лондон. Тиме је НАТО практично био разбијен. Сада су две земље одлучивале о свему, остали су јели сендвиче и пили кока-колу у команди НАТО.
* Од пролећа 1998. имали сте списак циљева НАТО. Колико су се ти планови поклопили са оним што се касније догодило?
- Све циљеве сам имао и током 1995. године, приликом бомбардовања Републике Српске и Републике Српске Крајине. Дакле, већ сам имао искуства у методологији коју примењујем, начину како опсервирам НАТО, у искуству са људима. На нашу жалост, 1998. година је била круна мог обавештајног рада. Планове сам открио, али је агресија била готово неизбежна. То је била моја последња реченица у мом последњем обавештајном извештају из Брисела. Већ у пролеће те године сам имао податке о ономе што се спрема у седишту НАТО у Бриселу, о концепцији, снагама, и већ тај општи оквир је заживео у мају или јуну. Тада је речено - припрема почиње! Почео је мој оперативни рад на тему агресије НАТО на СРЈ. То се завршило одустајањем од агресије у октобру 1998. године, и мојим повратком у децембру те године. Али, план је остао концепцијски истоветан и примењен је 24. марта наредне године.

ИЗВЕШТАЈ

* Који су били елементи тог плана?
- Прва и друга фаза је било сукцесивно уништавање циљева ПВО, аеродрома, складишта, командних места... То је требало да се реализује у неколико дана. А онда, ако режим у Београду не буде „послушан“, или покаже отпор, онда применити трећу и четврту, такозвану фазу апокалипсе. На њу сам упозорио, такође. То је била фаза уништавања свега постојећег. Е, то је жал Веслија Кларка. Ту су њему засузиле очи, што није имао прилику да ниско надлети српску територију и види прах, пепео, свежу крв и лобање. Ипак, имали су концепцију глобалне одмазде. И вероватно у тренутку када су се од НАТО „одлепили“ Америка и Велика Британија због страха да им отичу подаци о активностима, вероватно су дошли на идеју да реализују. Већ после неколико дана су почели да гађају зграде по Београду, могућу листу циљева су већ реализовали у првих 10-15 дана. За њих је мај месец био права мора. Видео сам својим очима да је исељена фабрика „Мома Станојловић“ у Батајници гађана десетину пута, да су даске ломили као за потпалу. То је значило да немају избор циљева, да нису смели да крену у тзв. фазу апокалипсе. Дошли су у дилему - како издржати, како натерати Милошевића да прихвати преговоре, и како дочекати 50. годишњицу НАТО која је требало да верификује концепцију за 21. век.

ПОСЛУШНИ СОЛАНА
СПЛЕТОМ околности, на важним функцијама су се нашли људи као што је Хавијер Солана, који је једном, као министар иностраних послова, извео Шпанију из НАТО, да би, ухваћен у маказе америчких обавештајних и тајних служби, био доведен да реализује америчке ратне циљеве као генерални секретар НАТО. То је човек који нема педигре за такву функцију, као што га нема ни данас у ЕУ. Али, њиме се управља из једног или више центара и он перфектно реализује њихове интересе - сматра Милановић.

РИЗИК ОБАВЕШТАЈЦА
* ДА ли сте икада посумњали да су све време вашег боравка у Бриселу саговорници знали ко сте заправо?
- Не. Они су испољили највећи степен непрофесионалности. Наравно, имао сам одговарајући рационалан страх да могу бити откривен, стављен под опсервацију и ликвидиран. Али знао сам да формално са НАТО немам ништа, нити НАТО са мном. Нисам акредитован у НАТО, немам обевезу чувања његових тајни. Био сам министар саветник за везу са ЕУ у политичком смислу. Представљао сам се као неко ко се бави истраживањем свих питања која се тичу безбедности Југославије, а безбедност земље је за дипломату задатак број један. Ти моји контакти у Бриселу су носили ризик, али све до тренутка док Бинел није признао контакт и сарадњу са мном, био сам у уверењу да сам безбедан, јер ако би моји контакти са људима у НАТО били компромитовани, и они би изгубили посао и каријеру, па су и они морали да ме чувају. Уз све мере безбедности, кретао сам се лагодно у НАТО-у, до последњег тренутка.
Дубравка САВИЋ
(наставиће се)