Никада у историји вођења једног рата, медијска кампања није имала такву улогу као што је то био случај како је америчка, а преко ње и западна јавност, припремана за ратну интервенцију НАТО против Србије. Начин на који је, рецимо, чувена америчка ТВ станица Си-Ен-Ен водила кампању против Срба, како је у очигледном дослуху и складу са политиком америчког политичког врха, слагала и пуштала у етар сторије о злоделима Срба, сигурно ће ући у уджбенике тактике савременог ратовања.
Свакако, у томе су тон давали амерички председник Бил Клинтон и његов државни секретар Медлин Олбрајт, за коју су амерички новински хроничари написали да је она била “мајка” тог рата, да су њене заслуге у припремању и “санацији” терена за бомбе на Србе, биле огромне.
Током јесени 1998. и у пролеће 1999. године Клинтон је био разапет и заокупљен унутрашњим питањима, највише о опстанку у Белој кући. Зато су у припремама за рат у први план често избијали Олбрајтова, Ричард Холбрук и његов саветник за националну безбедност Сенди Бергер.

Бирачи питају

Клинтонова политичка глава је те зиме висила о концу. Због сексуалних скандала у Белој кући са приправницом Моником Левински, а нарочито због тога што је ометао судску истрагу о том случају и “лагао под судском заклетвом”, њега је Представнички дом америчког Конгреса, у јесен 1998. године прогласио кривим и у поступку “импичмента” изгласао његову смену. Преживео је, јер у Сенату, где се гласало 12. фебруара 1999. године, није било потребне већине. За смену је било 45, а против 55 сенатора.
У рат, међутим, није било лако ући, јер америчка јавност никако није могла да схвати како то да Америка има “националне интересе” и на Косову, зашто да ратује за тамошње Албанце чија људска права наводно угрожавају и газе Срби. Нису много помогла ни његова објашњења да ће тај рат бити “безбедан” за америчке момке, јер ће се ратовати са небеских висина, путем даљинског управљача. Неће, дакле, бити као у Вијетнаму, где је 58.000 Американаца оставило животе.
Са таквим мукама, али одлучан да баци бомбе, Бил Клинтон се 23. марта појавио на некавом скупу Федерације америчких чиновника. Почео је са Косовом, заправо са сусретом, тог дана, са једним америчким конгресменом. “Тај конгресмен ми је испричао”, рекао је Клинтон, “да би он радо да подржи рат против Југославије, али да има проблема са бирачима, који нису у стању да на мапи света убоду прстом тачку која означава Косово. Не знају људи где је то, а није им ни јасно зашто Америка мора да војно интервенише на том Косову”.
Галупов институт за испитивање јавног мњења спровео је тих дана баш у поводу ратних намера Беле куће, анкету међу грађанима Америке. Питање је било крајње једноставно: где се налази Косово?
Одговори су били поражавајући. Једна четвртина анкетираних, прецизније њих 26 одсто, одговорило је да појма нема где би то Косово могло да буде. Нјих 25 одсто је рекло да се Косово налази негде око Кавказа и средње Азије, док је четири одсто Американаца Косово сместило у Африку!
Сада Клинтон објашњава да су на Косову “угрожени амерички витални интереси”, да је тамо дошло до “хуманитарне катастрофе”, да су за то криви Срби и да Америка мора да иде у рат.
“Као председник земље која претендује да буде лидер света, ја то морам да урадим. У супротном, довео бих у питање престиж Америке и кредибилитет НАТО. Ја лично рат не волим, али нећу оклевати. Бацићемо бомбе...”.
У сали су те његове речи пропраћене аплаузом!
“Шта се ово дешава са нама”, запитала се тог истог дана на страницама “Вашингтон тајмса” коментаторка Адријана Хантингтон. “Па ми смо се више ужасавали над оним сексуалним скандалима ‘Лепог Вилија’, него што се данас ужасавамо његовим бомбама, које ће да убијају недужне цивиле у Србији и разарају њихове домове.”
“Све ће нам бити јасно”, написао је на страницама “Нјујорк тајмса” Вилијем Холмс, “ако се присетимо да нас је у све ово увукао човек који преко ове ратне авантуре хоће да заборавимо импичмент, Монику Левински и све оне његове лагарије и кривоклетства.”
А маг америчке дипломатије Хенри Кисинджер је одговорио: “Косово угрожава америчке виталне интересе таман колико криза на Хаитију угрожава безбедност Европе.”
Тог истог дана док је Клинтон држао још један “уводни говор” за рат на Балкану, у Лафајет парку, испред Беле куће, окупило се неколико хиљада америчких Срба који су покушали да протестују против америчких претњи.
“Даље руке од Србије”, клицали су људи огорчени на председника њихове нове домовине. “Клинтоне, Србија није Моника”, писало је на једном од њихових транспарената. Нико их није чуо.
ТОГ тмурног поподнева 24. марта 1999. године, реаговао је руски амбасадор у УН Сергеј Лавров, на вест да су амерички и НАТО бомбардери почели да бацају бомбе на Југославију:
“Десило се нешто невиђено! Чему служи Савет безбедности? Ово је крај светске организације!”
Одлука о рату, без објаве и ауторизације Савета безбедности, донета је мимо УН и то тако да “Клинтон и компанија” нису нашли за потребно да амбасадоре из састава тог највишег тела светске организације поштеде “изненађења”, ако већ нису тражили њихову сагласност, што су морали да учине сходно слову Повеље УН.
И док је Лавров скакао и жестоко гестикулирао рукама по одајама УН, амерички и НАТО авиони су, у таласима, полагали летеће “тепихе” бомби и ракета по циљевима у Србији и Црној Гори.


Игра жандарма

Дан пре тога, као и у већини претходних дана, америчкој јавности се обратио Клинтон, да каже да је Холбрук, тај “црни гавран” америчке политике према Југославији, напустио Београд необављена посла. А посао се састојао у томе да Београд прихвати Споразум из Рамбијеа, који су Тачи и другови потписали претходне недеље у Паризу.
Узалуд је Сергеј Лавров упозоравао: “Постоје само две могућности, када је, сходно међународном праву и Повељи УН, дозвољена употреба војне силе - када земља мора да се брани од стране агресије и када Савет безбедности одобри такву акцију. Косово није тај случај.”
А онда су пале бомбе. Русија је тог првог дана агресије сазвала седницу Савета безбедности, подржале су је само Кина и Намибија, али њена резолуција о заустављању рата није прошла и не би прошла да је чак за њу била и већина чланица, јер би се пред њу испречио амерички вето.
Медлин Олбрајт је упозорила: “Америка би волела да у те акције, каква је ова у Југославији, иде са сагласношћу светске организације, али ако такве сагласности нема, САД ће деловати саме и са својим савезницима. Уједињене нације тих мартовских дана 1999. године такође су постале “колатерална жртва” америчке и НАТО агресије на Југославију, земљу која, према Повељи УН, ничим није изазвала тај рат. Први човек светске организације Кофи Анан мора да је тих дана сметнуо с ума да је он генерални секретар УН, а не генерални секретар НАТО и продужена рука Стејт департмента.
У јеку агресије, Анан је изјавио следеће: “Ваздушни удари на Југославију показују да свет даље неће толерисати да се земље које брутално крше људска права, ‘крију’ иза Повеље УН, која на прво место ставља државни суверенитет!”
У наступу од 7. маја, истог оног дана када су НАТО авиони гађали кинеску амбасаду у Београду, Анан је рекао и ово: “Заштита људских права мора бити преча од државног суверенитета.”
За време боравка у Бриселу, где је и био штаб за рат против Југославије, Анан је био још конкретнији и још више на линији Клинтонове интервенционистичке стратегије када је рекао да употреба војне силе од стране једне регионалне организације, као што је рецимо НАТО, може у одређеним случајевима бити оправдана и без одобрења Савета безбедности!

ЗАКОНИ НЕ ВРЕДЕ
“НА трагичан начин, САД су заобишле Савет безбедности да на њему отворе дебату о питању интервенције у једној сувереној земљи због хуманитарне кризе. Ту је и отварање питања о сецесионизму, који се не дешава само на Косову.
Уместо да се држе слова међународног права, САД су на понижавајући начин деградирале мисију УН, дајући НАТО улогу новог међународног арбитра, да он, а не УН, пресуђује шта је право, а шта погрешно у свету.”
Амерички аналитичар Маркус Раскин, са Института за политичке студије, такође каже да је Америка на Балкану повела један илегалан рат, мимо Конгреса и мимо оснивачких аката и светске организације и самог НАТО.
Раскин додаје још и ово:
“Кад је реч о овом ратном подухвату Америке на Балкану, порука која се Американцима из свега тога упућује је следећа: Никакав закон није важан када америчка власт процени да, у складу са тим својим виталним и империјалним циљевима, одлучи да делује...”

ПРИМАКОВ СЕ ВРАЋА КУЋИ
У АТМОСФЕРИ неверице и ишчекивања, десио се и невиђен дипломатски скандал са председником руске владе Јевгенијем Примаковом.
Баш за тај 24. март 1999. године, била је планирана његова званична посета Вашингтону. Циљ посете је био двојак: да разговара са Клинтоном о затегнутој ситуацији око Косова и да са америчком владом и руководством ММФ-а размотри могућност кредита од 11 милијарди долара за руску државу чија је каса била пред банкротством.
Није било погодно време за такву посету, али Примаков је кренуо ка Вашингтону специјалним авионом. За време техничког слетања у Шенону, у Ирској, Примакова је телефоном позвао потпредседник САД Ал Гор, који је заједно са њим председавао америчко-руском мешовитом комитету. Гор му је рекао да скоро више нема наде да се бомбе избегну. По средњоевропском времену било је 15 часова и 30 минута. До бомби је било остало једва четири часа.
Примаков је ипак сео у авион и наставио лет према Америци. А када се примакао америчком копну, опет је зазвонио телефон. Јављао се Гор: “Јевгениј, пријатељу мој, хоћу да знаш, ми идемо на следећи корак, авиони полећу...”
Примаков је схватио поруку. Рекао је само ово: “Нећете ваљда то урадити. Ми смо категорички против тога.” А онда је рекао пилоту: “Окрећи авион, враћамо се кући.”
Вратио се чак и по цену да Русија остане без оних 11 милијарди долара.
Кад је тај телефонски разговор вођен између двојице политичара, у Европи се увелико смркавало. Ескадриле авиона са бомбама за Србе већ су биле у ваздуху.
Борислав Лалић
(Наставиће се)