Вилијем Вокер је зарадио ореол заслужног „ратног ветерана“ у оном „небеском рату“ који је његов имењак Вилијем Бил Клинтон у пролеће 1999. године почео против Југославије. Вокер је постао „ратник“ а да у том рату није испалио ниједан метак, нити га је ико видео са пушком у руци.
Каријерни дипломата, који се у животу више бавио пословима из домена ЦИА него из делокруга његовог матичног министарства - Стејт департмента, најзаслужнији је што су његови шефови у Вашинггтону добили још један, конкретан повод и „оправдање“ за потпаљивање рата против Србије и Црне Горе.
У историји тог рата, а нарочито у његовом припремању, Вокер је остао запамћен као „мистер Рачак“. Надимак је добио по имену забаченог косметског села Рачак, у којем је он сам замесио квасац рата, који је тих месеци, на смени 1998. и 1999. године, висио над Косовом и целом Србијом. Мирис ратног барута се осећао већ од октобра 1998. године, када је након договора америчког изасланика за Балкан Ричарда Холбрука и председника Слободана Милошевића постигнут договор да се смањи присуство српске војске и полиције на Косову, да престану обрачуни са терористима из редова ОВК и да се у тој српској покрајини успостави Верификациона мисија ОЕБС-а, састављена од око 1.500 страних посматрача, на чијем се челу, нимало случајно, нашао Американац Вилијем Вокер.

Прича за свет

Кренуло је овако. „Касно по подне 15. јануара (1999), испричао је Вокер неколико година касније на америчкој телевизији, мој заменик у Верификационој мисији, иначе Британац, обавестио ме је да је у селу Рачак дошло до оружаног обрачуна између српских снага и Албанаца. Никада раније нисам чуо за то село. Рано ујутро следећег дана стигле су нове вести из Рачка. „Амбасадоре, рекао ми је мој заменик, у Рачку нешто смрди.“ Рекао сам - и мени. Идемо тамо.“
И кренули су Вокер, његов заменик, преводилац, Вокерови пратиоци и гомила страних и албанских новинара, али међу њима није било извештача српских медија.
Шта се тамо дешавало у међувремену, мање је познато. Сукоб се збио претходног дана. О томе је пре обрачуна била обавештена Вокерова Верификациона мисија. Погинуло је преко 40 припадника ОВК, заплењена су три митраљеза и 36 аутоматских пушака, два снајпера. Сцену обрачуна снимили су страни и домаћи фоторепортери. А онда су се српске снаге повукле из Рачка.
Кад је Вокер стигао на лице места нашао је разбацане лешеве, који су већином били у цивилу. Касније ће се испоставити да је та сцена масакра режирана током претходне ноћи, да су лешеви довлачени и пресвлачени, тако да је Вокер стигао на припремљен терен.
Стојећи изнад лешева, Вокер је позвао телефоном команданта НАТО снага у Европи, америчког генерала Веслија Кларка, да му каже: „Овде се збио масакр над албанским цивилима. Ево, са овог места, одакле вам се јављам, видим лешеве...“
Касније, када се Вокер вратио у Приштину, одржао је конференцију за штампу. „Никада у животу нисам видео нешто слично, рекао је. Ја сам ужаснут. То је био масакр над цивилима. То је, несумњиво, злочин против човечности. Ја сам то видео својим очима и ја вам кажем шта мислим“.
И прича је кренула у свет. Рачак се није скидао са новинских страница и телевизијских екрана. Бил Клинтон, Медлин Олбрајт, Тони Блер, ЦНН и други западни медији добили су у Рачку оно што им је било потребно - да на том примеру покажу свету да Срби чине злочине на Косову и да их треба зауставити бомбама, или их натерати да отуда оду, а да снаге НАТО запоседну Косово.
Већ сутрадан, Вокера су телефоном звали Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Јавила се и Медлин Олбрајт, шеф америчке дипломатије, најватренији заговорник кажњеничког рата против Срба.
„Амбасадоре, рекла му је Олбрајтова, у погледу Рачка, сасвим си у праву. Ти си, Бил, урадио велики посао...“
А када је из Београда стигла вест да је Вокер проглашен за „персону нон грата“, из Вашингтона се опет јавила Медлин Олбрајт да би му поручила:
„Не брини, Бил, Контакт група неће дозволити да те Милошевић отера.“
И нису га отерали. После неколико дана, одлука о протеривању је „замрзнута“ и Вокер је наставио посао и дочекао рат на којем је тако предано радио.
О сумњама у режију нешто више је проговорила и Хелена Ранта, из Финске, која је после догађаја у Рачку била члан међународне комисије за испитивање тог случаја. Та комисија је имала на располагању и извештај српског тима, који је извршио увиђај непосредно после обрачуна, у којем је била и Даница Максимовић, истражни судија из Приштине. У њиховом извештају стоји да није било никаквог „масакра цивила“, него да се збио сукоб српских снага безбедности са терористима из редова ОВК.
Закључак комисије у којој је била Хелена Ранта, патолог, ипак је био на линији „сведочења“ Вокера.
Тек сада, десет година после тог догађаја, огласила се Финкиња Ранта са својом књигом успомена, у којој каже да је извештај о Рачку писала под притиском Американаца и сопственог министарства спољних послова из Хелсинкија.
„Сада сам спремна да јавно говорим о Рачку“, рекла је она у једном интервјуу руској телевизији. А у својој књизи додаје: „Вокер је био ужаснут резултатима наше истраге. Била сам збуњена и нисам била спремна да му одговорим. Он је од мене тражио да извештај буде „убедљивији“ кад је реч о злочинима Срба у Рачку. И тројица представника финског министраства спољних послова тражили су од мене тих дана да у извештај унесем „дубље закључке“. Вокер је био толико љут да је у једном тренутку преломио своју дрвену оловку и гађао ме њеним преломљеним комадима. Он је инсистирао да будем „убедљивија“.“
Да је Рачак био режиран, могло се видети из понашања Хашког трибунала, који је из оптужнице против Милошевића и генерала Лукића и Ђорђевића, уклонио као доказни материјал део о „масакру“ у Рачку.
Али, сада је све касно. Амбасадор Вокер је онда, како би рекла Олбрајтова, урадио толико „добар посао“ да се и званична Тирана сетила да га прошле године прогласи за почасног грађанина Албаније! Па нека неко каже да велике Албаније неће бити.

Замка у Рамбујеу

Подвала Вилијема Вокера из Рачка, преселила се двадесет дана касније у француски средњовековни дворац Рамбује, у околини Париза. Овог пута на сцени су били дипломате, али је замка била иста: да се Срби истерају на чистац како би НАТО снаге, милом или силом, ушле на Косово, а тамошњи Албанци добили пролаз за стварање своје, сецесионистичке државе.
Преговори у Рамбујеу почели су 6. фебруара 1999. године, у атмосфери која је више мирисала на барут него на мировни шампањац.
У чему се састојала суштина „папира“ из Рамбујеа? Понудили су га Американци, без обзира на то што је иза њега стајала Контакт група. Од српске стране је тражено да повуче своје снаге са Косова, да дозволи улазак НАТО трупа у покрајину, што подразумева и пролазак тих трупа преко територије Србије, а затим и давање права косовским Албанцима на самоуправу, а такође да у року од три године могу искористити право на самоопредељење и на референдуму се изјаснити шта желе. Или то, или бомбардовање, поручивала је Србима америчка посредничка страна у преговорима.
„Ту није било речи о оној дипломатској формули, рекао је ондашњи председник Србије Милан Милутиновић, који се на преговорима појавио 14. фебруара, „узми или остави“, него само „узми“.
Тај „папир“ нису хтели да потпишу ни Албанци, чију је делегацију, уместо Ругове, Аганија и других цивилних политичких личности, предводио злогласни „герилац“ Хашим Тачи, на кога су Американци онда отворено играли.
Операцију Рамбује водила је Медлин Олбрајт „ратни јастреб“ Клинтонове администрације, која је америчку политику по питању Косова сажела у четири речи, које је и пре и током бомбардовања често понављала: „Срби напоље, НАТО унутра“. Мислила је на Косово.
При крају тих преговора, на којима су се обе стране држале одбојно, шеф америчког посредничког тима Хил позвао је Милошевића да му каже: или прихватите, или ће бити бомбардовања. Милошевић му је одговорио да „Србија не да Косово чак и по цену бомбардовања“.
Медлин Олбрајт је веровала да се судбина рата и мира на Косову решава у Рамбујеу и да ће тај стари дворац бити њена дипломатска шанса, као што је Холбруку био Дејтон. Замисао је била да ако Срби неће да потпишу, да то ураде Албанци и да се тако у очима света сва кривица свали на Београд и тако отворе врата војној интервенцији.
Преговори у Рамбујеу су завршени без потписа, 23. фебруара, а нова, завршна рунда заказана је за 15. март у Паризу. У међувремену, рачунајући на то да Срби неће потписати, Медлин Олбрајт и њен специјални изасланик Джајмс Рубин, уз помоћ и самог Била Клинтона, који је био на телефонској вези са Тачијем, извршили су снажан притисак на албанску делегацију да потпишу и без Срба. И успели су. Тако се десио јединствен случај у међународној дипломатској пракси: албанска делегација је унилатерално, под будним надзором и охрабрењем Американаца потписала споразум из Рамбујеа. То заправо и није био никакав споразум. Тачи и други су га потписали са самим собом, а за Американце.

ЗАХВАЛНИ КЛИНТОН
После потписивања, у свечаном расположењу у Паризу, Джајмс Рубин је позвао Тачија и пружио му телефонску слушалицу: „За тебе“.
На другој страни жице био је шеф Беле куће Бил Клинтон. Хтео је да му честита и захвали за услугу коју му је учинио.
И Срби су тог дана ставили потпис на некакав свој „папир“, али све је било завршено. Показало се да онај субверзивни „посматрач“ на Косову Вилијем Вокер није узалуд монтирао Рачак.

АМБАСАДОР КРВАВИХ РУКУ
Вокер је рођен 1935. године. Каријерни је дипломата. Био је помоћник државног секретара у Стејт департменту, задужен за Латинску Америку, а посебно за земље Централне Америке.
Између 1988. и 1992. године био је амбасадор САД у Салвадору. Тамошњи хроничари његово име везују за деловање „одреда смрти“ и крваве обрачуне локалних власти са герилом, интелектуалцима, па чак и са свештеницима. Он је тамо, кажу исти извори, више радио за ЦИА него што је био дипломата.
Када је председник Клинтон именовао Вокера за америчког амбасадора у Панами, тамошња католичка црква, политичка елита и јавност реаговали су жестоко: „Нећемо Вокера. Нјегове руке су крваве. Он је крив за смрт петорице језуитских свештеника у Салвадору. Убили су их „одреди смрти“, које тренирају Американци и у време док је Вокер тамо био амбасадор.“
И Вокер није отишао у Панаму. „Прекомандовали“ су га на Балкан. Прво је био у мировној мисији у источној Славонији, а онда је дошао на Косово и потпалио фитиљ рата из Рачка.
Борислав Лалић
(Наставиће се)