У агресији НАТО на СРЈ употребљена је широка лепеза убојних средстава, укључујући и она последње генерације, која припадају универзалном оружју за директне нападе - "Јоинт Дирецт Аттацк Мунитион" (ЈДАМ). Поред прецизно вођених коришћена су и убојна средства из лепезе тзв. класичних, као што су класичне и касетне авио-бомбе, муниција са осиромашеним уранијумом и друга.
Вођене авио-бомбе, са ознаком ГБУ, у основи направљене су додавањем система за вођење на класичне, балистичке авио-бомбе МК-82, МК-83, МК-84, БЛУ-109, БЛУ-113, М-118 и друге. За управљање вођеним авио-бомбама примењен је ласерски, телевизијски и термовизијски систем. Предност вођених авио-бомби је могућност њихове употребе ноћу и у сложеним метеоролошким условима. Домет им је од 10 до 70 километара, а укупна маса од 285 до 2.250 килограма. Маса експлозива, углавном високобризантног тритонала је од 87 до 2.000 килограма.
У агресији на СРЈ први пут су употребљаване авио-бомбе ЈДАМ класификације типа ГБУ-27, 31 и 37, које се у завршној фази воде по систему глобалног позиционирања (ГПС) и углавном су употребљаване у сложеним метеоролошким условима и ноћу. Карактеристика ових бомби је висока прецизност погађања, која се креће у граници до 10 метара.
У агресији су употребљене и касетне авио-бомбе. Најчешће су употребљаване касетне бомбе типа: ЦБУ-87/Б, ЦБУ-97/Б, ЦБУ-99/Б, БЛ-755 и вођени диспанзер АГМ-154 ЈСОW (Јоинт СтандОфф Wеапон). То је карактеристична врста оружја како по облику, тако и по начину, ефектима и последицама дејства. НАТО је овим бомбама дејствовао на око 1.072 локације, са око 2.200 контејнера, по некима и више пута. Постоје различити подаци о броју бачених потпројектила (бомбица) на СРЈ и они се крећу од неколико десетина до неколико стотина хиљада.

Накнадно дејство

И студији "Жуте убице", коју је 2007. године објавила невладина организација "Норвешка народна помоћ", наводи се да је НАТО на СРЈ "бацио" најмање 347.000 потпројектила ("бомбица") 98 БЛУ-97А/Б и БЛУ-97Б. Потпројектили (бомбице) су убојна средства мале масе (око 3,40 кг), са релативно малом даљином парчадног дејства (50-100 м), за живу силу убојна до 15 метара, и са истовремено различитим ефектима дејства (парчадно, запаљиво, пробојно).
Запаљива смеса касетне бомбе БЛУ-97/Б у себи садржи ниско радиоактивни елеменат цирконијум. Лансира се са авиона помоћу специјалних контејнера. У једном контејнеру има од 147 до 202 комада појединачних бомби (бомбица), које се разбацују на релативно великом простору. Један контејнер просечно прекрива 200х400 метара. С обзиром на то да један авион носи 2-4 контејнера, на бомбардованом простору се могу очекивати хиљаде комада бомбица. По испољеном дејству, део потпројектила (20-30 одсто) остаје као мине у циљу накнадног дејства, а то представља посебну опасност у дужем периоду за цивилно становништво, нарочито децу.
Касетне бомбе имају статус нехуманог оружја. Не уважавајући то, крајњу нехуманост исказали су они који су то оружје употребљавали са написима на контејнерима из којих су избацивани потпројектили (бомбице), недвосмислено упућене цивилима. Један од написа је гласио: "Да ли још увек желите да будете Срби."
НАТО је у септембру 2007. године доставио Републици Србији податке о локацијама и броју бачених касетних бомби, где се наводи да је на СРЈ бачено око 350.000 потпројектила на 1.072 локације.
Употреба касетних бомби је ограничена. Ограничење је регулисано: 1) Допунским протоколом уз Женевску конвенцију од 12. августа 1949. године, члан 35, став 1. (Протокол И) о заштити жртава међународних оружаних сукоба; 2) Протоколом о забрани или ограничењу употребе мина, мина изненађења или других средстава (Протокол ИИ) уз Конвенцију о забрани или ограничењу употребе извесних врста класичног оружја, за која се може сматрати да имају прекомерне трауматске ефекте.
Иако конвенцијама изричите забране употребе касетних бомби нема, оне се морају употребљавати у складу са наведеним протоколима уз Женевску конвенцију: "Забрањено је употребљавати оружја, пројектиле и материјале и методе ратовања који проузрокују сувишне повреде или непотребне патње."
У агресији на СРЈ је први пут употребљена и бомба ЦБУ-94 са потпројектилом БЛУ-114/Б (графитна бомба), за онеспособљавање електроенергетског система. То је такозвана мека бомба (Софт бомб), развијена за дејство по енергетским постројењима. Ова бомба не садржи експлозивно пуњење, због чега се и зове "мека бомба".
Нјено пуњење су фина алуминизирана графитна влакна, дебљине неколико стотина делова милиметара и отпора око два ома. Величина ове бомбе је величине паковања "кока-коле" у конзерви.
Избацује се изнад високонапонске трафо-станице или преко високонапонских далековода. Из избачених "бомбица" се избацује огроман број калемова са којих се одмотавају графитна влакна. Када алуминизирана графитна влакна дотакну жицу далековода, или високонапонске трафо-станице, настаје кратак спој изазивајући снажан електрични удар и варничење.

Паметне ракете

При кратком споју се активира заштита електромагнетског система, која раздваја извор електричног напајања од потрошача. Последице дејства "меких бомби" осетили су грађани Србије у ноћи 2. маја 1999. године, када је око 70 одсто територије остало у мраку.
Вођене ракете ваздух-земља, као вишенаменско оружје, употребљене су у великом броју и то углавном по тачкастим објектима и објектима у густо насељеним подручјима.
Посебан значај и пресудну улогу у борби против снага ПВО ВЈ имале су вођене ракете за дејство по радарским изворима зрачења, типа АГМ-88 "ХАРМ" и "АЛАРМ", као и ракета АГМ-65 "МАВЕРИК" у разним варијантама.
Противрадарске ракете АГМ-88 "ХАРМ" и "АЛАРМ", пасивно се наводе на извор радарског зрачења, што је за пилоте НАТО авиона значило "лансирај и заборави". На тај начин они су врло кратко време били изложени могућности противдејства наших ПВО система. "Противрадарска ракета 'АЛАРМ' има додатни уређај са падобраном којим се обезбеђује напад на извор радарског зрачења без присуства авиона носача у ваздушном простору."
Тактика употребе ове ракете, у овим условима, била је да се ракета лансира изван домета ракетних-радарских система и без њиховог исијавања на висинама око 12.000 метара, где се активира падобран. Падајући на падобрану ракета пасивно тражи извор радарског зрачења. Када региструје зрачење, активира се ракетни мотор (падобран се кида), а ракета се директно усмерава на извор зрачења - објекат дејства.
Ракета "ХАРМ" такође специфично дејствује. Наиме, чим нишански радар (радар јединице ПВО за вођење ракета) "осветли" авион носач ракете, ако је радар у домету дејства ракете "ХАРМ", ракета сама, без интервенције пилота, силази са носача и по радарском снопу радара са земље, врши дејство по њему.
Ракетизиране бомбе система "ЈСОW" (здружено оружје за дејство на даљину) намењене су за дејство по различитим објектима на земљи у свим временским условима. Због тога што је врло јефтин, систем је предвиђен за коришћење уместо скупих крстарећих ракета.
Репрезент овог оружја је ракета-бомба АГМ-154. То је у ствари планирајући контејнер са сопственим погоном или без њега, опремљен бојевом главом класичних гравитационих бомби или контејнером за смештај касетних бомби различите намене. Са сопственим погоном домет овог оружја је до 180 км, а без погона од 30 до 70 километара.

ПОДМУКЛО ОРУЖЈЕ
Према подацима невладине организације "Коалиција против касетне муниције", од завршетка рата до краја 2006. године на територији Србије (без Космета) погинуло је шесторо и рањено 12 људи.

"ЖУТЕ УБИЦЕ"
Процењује се да је у току агресије НАТО на СРЈ од касетних бомби погинуло више од 200 људи, а рањено више од 450. Подаци из медија указују на то да је најмање 95 цивила убијено или повређено. Само током јула 1999. године у Србији (укључујући и КиМ) од мина и неексплодираних средстава (заосталих иза НАТО агресије) рањено је око 170 људи.
(Наставиће се)