У АГРЕСИЈИ на Југославију НАТО је користио и систем АWАЦС. То је путнички авион В-707 који је специјално опремљен за радарско откривање, командовање и навођење, који тако опремљен има ознаку Е-3А “Сентри”. Систем врши рано откривање циљева у ваздуху, ван зоне земаљских радарских станица са којима је компатибилан.
Систем АWАЦС, самостално или у саставу система “Наеwф” (НАТО снаге за рано упозорење), извршава следеће задатке: 1) открива циљеве у ваздуху, врши њихову идентификацију и континуирано праћење; 2) врши обраду добијених података о ситуацији у ваздуху и предаје их центрима на земљи; 3) наводи ловачку авијацију на циљеве у ваздуху; 4) по потреби пружа навигацијску помоћ посадама осталих врста авијације у ваздуху.
Теоретске могућности радара на авиону омогућавају да објекте (циљеве) већих одразних површина, на великим висинама, открива на даљинама до 600 км. Објекте одразне површине 3 м2 (авион ловац) на 350-400 км. Истовремено, може успешно да прати до 400 циљева, и да у аутоматском режиму наводи до 40 група ловаца.
Аутономија лета авиона В-707 је око 11 сати. Сви авиони из система АWАЦС се могу пунити горивом у ваздуху. Број чланова посаде је 17 људи, од којих су 2 пилота, навигатор и инжењер лета, а остали (13) су оператори на радарским конзолама система. У агресији на СРЈ ангажовано је укупно 20 авиона из састава АWАЦС - 16 авиона Е-3А “Сентри” (са аеродрома Гелзенкирхен, Трапани, Авијано и Аворд) и 4 авиона Е-2А (са носача РМ САД).
Подаци о ваздушној ситуацији, добијени од система Е-3А, у реалном времену се преносе до оперативног центра и линкују до заинтересованих корисника, што скраћује време реаговања система ПВО на најмању могућу меру.
То је компјутеризовани радарски и информационо- комуникацијски систем (оперативни центар у ваздушном простору), намењен за претраживање и командовање при дејству по објектима на земљи, а уграђен је у верзију путничког авиона В-707, који овако специјално опремљен има ознаку Е-8С.
У нападу на нашу земљу НАТО алијанса употребила је и систем “ЈОИНТ СТАРС”. он извршава следеће задатке: 1) радарско осматрање, прикупљање, обраду и дистрибуцију података о тактичкој ситуацији на бојишту; 2) навођење авијације за непосредну ватрену подршку трупа; 3) извиђање за потребе ракетне јединице земља-земља; 4) обавештавање командног места копнене војске о тренутној ситуацији на бојишту; 5) контролно извиђање за утврђивање ефеката дејства; 6) у оквиру противракетне одбране открива стварне и лажне ватрене положаје ракетних система.

Низак лет

Систем се састоји од функционално компјутеризованог бочног радара НОРДЕН АН/АПИ-3, са антеном смештеном испод трупа, који обезбеђује слику терена у високој резолуцији, а може да открива и летелице малих брзина на малим висинама. Овај радарски систем, чији је домет око 280 км, може да претражи зону величине распореда корпуса (160 са 180 км) сваких 35 секунди. Открива покретне циљеве чија је одразна површина 10 квадратних метара (средњи тенк има одразну површину око 50 квадратних метара), обрађује податке за неколико хиљада циљева у секунди и региструје базу података са прецизношћу од око 100 м. Може да разликује гусенично возило од точкаша. Једним летом у трајању од 8 сати, на висини 10.000 - 12.000 метара може да извиди простор од 1.250.000 квадратних километара.
Систем има 18 чланова посаде, 10 радних (показивачких) конзола и две комуникацијске конзоле.
У агресији на СРЈ ангажована су два америчка Е-8С са аеродрома Франкфурт, који су извршили укупно 88 летова.
Велики део посла у НАТО агресији обавиле су крстареће ракете. То су пројектили превасходно намењени за наношење удара по објектима браниоца, на већој дубини, који има јак систем ПВО, ради умањења моћи и “отварања пролаза” јуришној авијацији. Предност ових пројектила у односу на авионе је: мали радарски одраз (због облика и димензија), мали инфрацрвени одраз (због карактеристика мотора), релативно велика брзина (до 800 км на час) лет на малој висини уз праћење конфигурације терена и велика прецизност погађања објеката дејства.
Због ових особина, у агресији на СРЈ, крстареће ракете су на себе преузеле велики део задатака, које је раније обављала авијација, а при чему је у потпуности искључен губитак људства - пилота, и авиона - данас врло скупих нападних система. По признању генерала Кларка, али и других војних експерата Запада, крстареће ракете су омогућиле Алијанси да одржи темпо операције кад авијација није могла да дејствује.
У употреби су пројектили који се лансирају са авиона (АГМ-86А) и пројектили који се лансирају са бродова и подморница (БГМ-109, Б, Ц и Д). Све имају исти облик, димензије, погонску групу и распоред главних делова. Ракете које се лансирају са бродова и подморница имају заједнички назив “ТОМАХАWК”.
Крстареће ракете БГМ-109Б/Ц и 109с, масе око 1.270 кг, домета до 1.500 км, имају бојеву главу од 450 кг конвенционалног пуњења. Лансирају се са бродова и подморница. Осим инерцијалног система за навођење ИНС, поседује и посебан систем за дигиталну обраду и упоређивање снимака терена ДСМАК. Овај систем врши корелацију телевизијске слике терена, са фотографијом зоне циља, која је добијена снимањем из ваздуха и убачена у рачунар система. Уколико се снимци поклапају, пројектил се наводи на објекат дејства, ако не, пројектил губи путању и наставља неконтролисан лет. За осветљавање објекта ноћу, ракете имају јаке рефлекторе. Прецизност погађања је до 10 метара.

И дању и ноћу

КРСТАРЕЋА ракета БГМ-109Д има домет око 2.500 км. Бојево пуњење ракете је око 160 комада касетних бомбица БЛУ-97Б комбинованог дејства, масе 1.54 кг. Касетне бомбице су спаковане у 7 контејнера (23-24 у сваком), што омогућава гађање више објеката у једном налету. По свим осталим карактеристикама пројектил је идентичан пројектилу БГМ-109В и Ц.
Бојево пуњење, крстарећих ракета може бити прилагођено и за посебне намене, као на пример монтирање специјалне бојеве главе КИТ-2, са калемовима од угљеничних влакана за онеспособљавање извора за напајање електричном енергијом.
Крстареће ракете “ТОМАХАWК” БГМ-109В и Ц и БГМ - 109Д масовно су употребљаване у агресији НАТО на СРЈ 1999. године. Осим њих, са авиона Б-1Б и В-52 лансиране су ракете АГМ-86 АЛКМ, укупне масе 1.500 кг, са бојевом главом од 450 кг, домета 2.500 километара.
У агресији на СРЈ НАТО је употребљавао три типа беспилотних летелица, које је оборила наша ПВО: “Рредатор”, “Хантер” и ЦЛ-289. То су мале летелице без пилота намењене за извиђање, осматрање и обележавање објеката за дејство, контролу резултата дејства и корекцију ватре при дејству. Намењене су и за радиотехничко извиђање и електронско ометање радио и радарских уређаја непријатеља. Могу лоцирати и пратити објекте у ваздуху, на копну и мору и имају могућност да слику о откривеним објектима, пренесу у реалном времену на командно место. На себи имају уграђене различите сензоре: ТВ камере, термовизијске камере, ИЦ-скенере и радаре са синтетизованом антеном, који им служе за извиђање дању и ноћу.
Поред ових, оборених беспилотних летелица, на небу изнад СРЈ појављивала се и “шетајућа светлост”, која је као семафор сигналисала - показивала НАТО авијацији где треба да дејствује. У ствари, радило се о канадској беспилотној летелици ЦЛ-327/ЦЛ-352. Ову летелицу НАТО авијација користи као морске семафоре за слетање на носаче авиона и друге пловне објекте.

ПОСЕБНЕ МЕТЕ
У КНЈИЗИ ”Модерно ратовање” Весли Кларк каже: ”Најприлагодљивије средство биле су ракете - оне су се могле репрограмирати за неколико часова - али ракете су биле и најпогодније за високо вредне, политички осетљиве мете за које нисам могао да добијем дозволу.”

ЧЕСТИ ПРОМАШАЈИ
КРСТАРЕЋЕ ракете су масовно коришћене, посебно у почетном и завршном периоду агресије на СРЈ. Од средине априла до средине маја, дејство крстарећим ракетама скоро да је престало. То се може тумачити чињеницом да су планери сасвим промашили време трајања агресије, а самим тим и потребе за крстарећим ракетама.
За борбу против крстарећих ракета, у агресији на СРЈ, ефикасно су коришћени сви системи лаких артиљеријско-ракетних јединица ПВО, али исто тако врло ефикасне су биле и мере маскирања, промена изгледа објеката, при чему су ракете врло често промашивале објекте дејства.
(Наставиће се)