Генерал Весли Кларк у књизи “Модерно ратовање” тврди да је у планирању и припреми НАТО снага за копнену операцију на територији Југославије постојала велика разлика у гледиштима САД и савезника у Европи. “Сједињене Државе су тежиле успеху без употребе копнених трупа”, каже Кларк. Упркос препорукама америчких војних старешина да се планира копнена операција, цивилно вођство САД се томе опирало. Савезници у Европи били су вољни да ангажују своје снаге у копненој операцији, у чему је предњачила Велика Британија.
Колико су биле велике супротности у односу на ангажовање копнених снага у агресији на СРЈ, најбоље потврђује чињеница да је амерички министар одбране Вилијам Коен, предочавајући генералу Кларку амерички став, рекао да на самиту 23. априла не помиње копнене снаге. “Ни речи о копненим снагама. Ову кампању морамо учинити делотворном или ћемо обојица писати ЦВ за нови посао”.

Три правца

ГлавнокомандујуЋи НАТО за Европу био је иначе, спреман да изнесе замисао о употреби снага копнене војске. Према речима генерала Кларка, у припреми самита је вођена “бурна расправа о копненим трупама између председника Клинтона и премијера Блера.” Као резултат те расправе закључено је да на “самиту неће бити дискусије о копненој опцији.”
Међутим, како је агресија НАТО из ваздушног простора, у то време, већ имала непланирани ток, као и то да се свеукупна ситуација неповољно развијала по НАТО и Америку, посебно због све јаче осуде међународне јавности и врло нарушених односа са Русијом, министар Коен је, на упорно инсистирање генерала Кларка: “Зар смемо да дозволимо да немамо план наставка операције?”, дао сагласност да НАТО направи “процену” могућег ангажовања копнених снага.
У свом штабу, у специјалном бункеру, поред белгијског града Монца, Кларк је после самита отпочео процене ангажовања копнених снага у агресији на СРЈ. У дефинисању и процени модела агресије, према гледиштима различитих струја, било је у оптицају више варијанти.
Према једној од њих, требало је ићи право на Београд из Мађарске и Хрватске. Заговорници су ову варијанту бранили тврдњом да је “Београд Милошевићев центар гравитације”. Пошто је то крајњи циљ, резоновало се овако “Зашто само да заузмемо Косово, као привремени циљ?” Образложење варијанте је било: “Терен је бољи, а кад би се борбе тамо водиле, избегло би се да се Срби повуку у планине на југу Србије и да воде устаничку борбу”.
Ова опција, по процени, ангажовала би “неколико дивизија”, од којих би свака бројала “од 10.000 до 20.000 војника”. Изискивала би “више него један велики прелаз преко реке”. Интересантно је да је тим за процену, са командантом на челу, поставио питање: “Шта да радимо са Београдом кад стигнемо тамо?”
После опсежних анализа, процене су се усмериле на “мању опцију”, напад са “циљем да се ослободи Косово”.
У овој опцији идентификоване су три могуће варијанте: “једна са истока, једна из центра и једна са запада”. Ниједна од варијанти, према процени, није била лака. По источној варијанти, требало је прво изаћи у Бујановачку котлину, а потом преко Кончујског превоја продрети у Косовско Поморавље. Процена је била да је то “тешка деоница кроз уски планински пролаз да би се стигло до Косова”, што је окарактерисано као отежавајућа околност. Варијанта у “центру” је Качаничка клисура “кроз коју тече река и то је главни пут према Косову”.
Процена је закључила да је то “заправо веома висок превој, дуг приближно 15 миља са неколико мостова и тунела”. Поред тога, као отежавајућа околност, узета је и чињеница да је и овај правац наступања лево и десно оивичен веома високим планинама.
На западу је “најтежи део Албаније, са лошим путевима и многим другим отежавајућим факторима”. Процена је закључила да тај правац има једну знатну предност: “високи терен био је претежно у Албанији”. Вероватно се рачунало, да ће терористи ОВК прихватити снаге НАТО у граничном подручју Албаније које надвисује распоред наших снага, одакле би их нападач лакше ставио под удар ватре.
За ову “мању опцију” процењено је да је потребно припремити и у Албанију довести “до 100.000 војника иза којих ће стајати скоро исто толики број припадника јединица за подршку и обезбеђење техничког одржавања”. Извршена је и процена рокова могућег ангажовања, и дошло се до времена “60 дана за планирање и 90 дана за распоређивање снага”. Тим за процену је закључио да “уз такав распоред времена, биће срећа ако у напад кренемо 1. новембра”. Сасвим је јасно како би та офанзива, у периоду новембар-децембар, прошла на врлетима Проклетија, Паштрика и Коритника и љутој зими косовско - метохијске висоравни.
На крају извршених процена, средином маја, генерал Кларк је закључио да “постоји сагласност око замисли”, али исто тако и да НАТО, посебно цивили у Влади Америке, “још нису спремни да организују копнену операцију”. Не само да “немамо прави план ангажовања копнених снага, него ни потребну организациону структуру”, закључио је генерал Кларк.
Поставља се питање да ли је изјава Клинтона да је “спреман да размотри упућивање и до 90.000 америчких војника, који би учествовали у правом копненом рату, ако се у року од три недеље не постигне споразум” била само блеф и притисак на Милошевића у преговорима са Ахтисаријем или нешто друго. Блеф или не, сигурно је да је недовољно обавештајних података о агресији НАТО копненим снагама: којим снагама, којим правцима и у које време, стварало велике недоумице и проблеме у довођењу и груписању снага Војске СРЈ за одбрану од очекујућег напада копнених снага НАТО и борбу против терориста ОВК на Косову и Метохији.
Агресија НАТО на СР Југославију отворила је многе опасности по светски мир и будућност, а пре свих то је опасност да земље велике војне моћи могу самовољно, без мандата Уједињених нација, осуђивати и пресуђивати и агресијом по сопственим проценама и оценама кажњавати “непослушне” државе и народе. Ово потврђује и генерал Кларк: “Модерно ратовање ће се по свој прилици поновити у годинама и деценијама које долазе. Остаје чињеница да је војна сила крајњи арбитар у међународним споровима.”
Кларк нас упозорава да је војна сила - а не мир - крајњи арбитар у међународним споровима, другим речима поновиће се “модерно”ратовање у деценијама које долазе, по моделу испробаном и провереном против СРЈ, али још организованије и ефикасније, све ради промовисања и наметања “новог” светског поретка, у коме се због свеопште приватизације економског богатства разара и уништава национални суверенитет држава.

Сви као један

Због те свеопште глобализације Америка ће опет, као и против СРЈ, по својој вољи и процени, без сагласности ОУН, употребити своју оружану силу која се зове НАТО. Тони Блер каже: “Глобализација се не односи само на економију, већ и на политику и безбедност, јер нико нема право на изолацију”.
Америчко ратно ваздухопловство је своју доктрину назвало “глобалан домет - глобална моћ”. Летелице великог долета, које се допуњавају горивом у ваздуху, могу да нападају објекте широм планете, знатно скраћујући време за почетак напада. Кларк закључује: “Будућа бојишта ће бити сличнија Косову него ирачкој пустињи... Чак и уз најдобронамернија настојања “прецизни ударац” мораће се увећати “прецизним налажењем и препознавањем” мета. Биће нам потребне специфичне информације, у реалном времену. Биће потребно да видимо испод облака и у унутрашњости зграда.“
Сасвим довољно и сасвим јасно, да свако од нас схвати када, како и чиме Америка намерава и планира да води ратове 21. века.

ЗАЈЕДНО СУ ЈАЧИ
АМЕРИКА ће употребити ”батину”, да казни непослушне, самосвојне и достојанствене. Зашто НАТО? Могла би то урадити и сама Америка, има она за то довољно својих - америчких снага. Не, неће она то. Треба јој неко да је подржава и чува њен ауторитет у међународној заједници, да с њом дели грехе и злочине, а то су Немачка, Велика Британија, Француска
- сталне чланице СБ ОУН. Зато јој треба НАТО, заједничка оружана сила у потпуној власти Америке.

БИТИ ИЗНАД СВИХ
ПРЕМА моделу ”модерног ратовања” на удару су мале и средње земље, којима се намеће, а које неће и не могу да прихвате амерички апсолутизам и експлоатацију. У том моделу ратовања, ни генерал Кларк не види велико ангажовање копнене војске. Нјено ангажовање се ”види” тек када се бранилац ударима из ваздушног простора и космоса сломи, а његова привреда и економија разори. Доктрина ваздушно-копнене битке је замењена доктрином ваздушно-космичке битке. Та доктрина треба да обезбеди америчку доминацију у целом свету.
(Наставиће се)