ПОТПУНО разбијање (дробљење) СР Југославије и Србије, један је од прикривених крајњих циљева који је Америка имала (и има) у свом плану ангажовања на простору Балкана. У оквиру тог циља је и обећање сепаратистичким вођама косметских Албанаца за осамостаљење Косова и Метохије и стварање још једне албанске државе на Балкану. Доласком на чело Америке Бил Клинтон је обећао, онима који су му то омогућили, да ће учинити све да направи пролаз Западу до источноевропских налазишта нафте. Како је СРЈ била препрека на том путу, Клинтон је под шифром “Рутус” (Корени) покренуо план за разбијање СР Југославије.
Агресија на СР Југославију, коју је НАТО под вођством Америке извршио 1999. године, у основи је почивала на плану “Рутус”. Основаност овакве тврдње (или претпоставке) даје ултиматум који је у Паризу пред државну делегацију СРЈ ставила Америка, а који у основи захтева капитулацију и окупацију СРЈ, са одложеном сецесијом Космета.
“Под шифром ’Рутус’- изјавио је један високи званичник владе у Бону - крије се, у ствари, тајна акција ЦИА која је припремала рат, са циљем да се уништи Југославија губитком Косова, Црне Горе и Војводине. Циљ ’Рутуса’ је одвајање Косова као главног извора сировина за Југославију, кроз велику аутономију, албанску анексију или потпуну независност, затим, отцепљење Црне Горе, њеног јединог преосталог излаза на Јадранско море, и дислокацију Војводине, њене житнице и још једног југословенског извора сировина, који би довели до потпуног колапса Југославије, као самодовољне индустријске државе”.

Свим средствима

Збигњев Бжежински, 14. априла 1999. године, изјављује: “Формула аутономије Косова у Србији је мртва. Нема никаквих преговора са Милошевићем, осим остваривања српског повлачења након испуњења свих услова НАТО. Ваздушни удари морају бити појачани и морају ефикасно разорити војну моћ Милошевића и принудити га на прихватање услова НАТО... Амерички конгрес мора да сачини заједничку изјаву, у којој ће подржати политичке циљеве НАТО и изразити решеност САД да оствари те циљеве свим неопходним средствима”.
Врховни командант НАТО генерал Весли Кларк наглашава да ће НАТО “систематски и прогресивно нападати, деградирати, опустошити и коначно уништити српску војску ако Србија не пристане на мировни план сачињен под америчким покровитељством”.
Супротно стварним циљевима агресије, НАТО је као тобожњи циљ због којег је извршена агресија на СРЈ, прогласио спречавање хуманитарнне катастрофе, а операцију назвао “Милосрдни анђео”. Није мали број аналитичара у свету који доказују да је “спречавање хуманитарне катастрофе” била само маска за светску јавност. То су, уосталом, у свом саопштењу констатовали и немачки писци из Удружења за Северну Рајну: “Назовите рат ратом, а не хуманитарном интервенцијом!”
У ствари, тако дефинисан циљ имао је за задатак да убеди светску јавност да је до рата дошло због очувања људских и националних права, што је, у суштини, једна велика обмана. Аналитичари и војни експерти стоје на становишту и указују да се “хуманитарна катастрофа”, ако је и постојала, није могла спречити, па чак ни умањити, већ напротив, повећати дејством из ваздушног простора. Они указују, ако је стварно циљ агресије био “спречавање хуманитарне катастрофе”, за његово испуњење биле су потребне копнене трупе, а не бомбе које су бацане са великих висина, често и насумице.
Успехом агресије на СРЈ, Америка је планирала и настојала да на међународном, европском и регионалном нивоу, газећи и игноришући међународно право оствари и: 1) афирмацију улоге НАТО и утемељење нове војне доктрине, којом ће се усмеравати војне операције у времену после хладног рата; 2) јавну инаугурацију “новог светског поретка”; 3) потпуну контролу над Европском унијом као потенцијалним ривалом; 4) пребацивање дела снага из централне Европе на простор Балкана; 5) провери и догради нови модел ваздушно-космичке битке.

Задатак ОВК

Основна замисао за реализацију циљева агресије била је да се масовним ударима авијације и крстарећим ракетама за два - три дана онеспособи и разбије Војска Југославије и створе предуслови за следећи корак
- остварење политичког циља. Са почетком НАТО удара из ваздушног простора, планирана је масовна оружана побуна Албанаца у окриљу терористичке ОВК, која је у остварењу циља добила “улогу” копнених снага НАТО, са обећањем, ако добро “одигра улогу”, да ће, по принципу “услуга за услугу”, добити независну државу “Косово”.
Према анализи западних војних аналитичара, а и према изјавама појединих официра НАТО, снаге тзв. ОВК имале су задатак да означавају концентрације војних трупа СРЈ за ваздушне ударе НАТО и да “увлаче” југословенску војску у борбу на отвореном простору и тако их потпуно изложе ударима авијације НАТО ради уништења. Са високим степеном поузданости може се тврдити да су копнене снаге НАТО распоређене на простору територије Македоније и Албаније, а по капитулацији Војске и државе СРЈ, имале задатак да запоседну Косово и Метохију и да се пред светом објави да је циљ агресије остварен.
У време агресије, непосредно по окончању рата, па и данас, водила се и води расправа, зашто НАТО није извршио агресију копненим трупама и да ли је агресија копненим путем уопште била планирана.
Иако је Бил Клинтон изјавио: “Ја не намеравам да пошаљем наше трупе на Косово да тамо воде рат”, дилеме о копненој инвазији су постојале и код многих светских државних лидера, па и код самог председника Русије Бориса Јељцина. Јељцин је у Москви 8. априла 1999. године, у изјави Руској телевизији, оптужио НАТО да припрема копнену операцију на СРЈ: “Они желе да доведу копнене трупе, зато се припремају. Они желе да једноставно заузму Југославију и учине је својим протекторатом. Ми не можемо дозволити да се то догоди са Југославијом.”
Овакве дилеме су постојале и код државног и војног врха СР Југославије. Командант Приштинског корпуса Војске Југославије, генерал Владимир Лазаревић, према београдском дневном листу “Данас”, од 20. априла 1999. године, оценио је да је НАТО, “уместо операције блиц крига, ушао у трећу фазу агресије против СР Југославије”. Лазаревић је рекао “да је НАТО, практично, пре пет-шест дана, пре времена ушао и у трећу фазу агресије на СРЈ и почео са извођењем ваздушно-копнене битке у зони Приштинског корпуса. На фронту 15-20 километара из Албаније, отпочела је копнена агресија, за коју је НАТО ангажовао више хиљада терориста прикупљених широм западне Европе, у Македонији и Албанији, као и оружане формације оружаних снага Албаније”. Лист “Војска” (ратно издање), крајем маја пише: “Према свему оном што се дешава и судећи по начину дејства агресора, следи ново интензивирање напада НАТО и наставак копнене агресије.”
Без сумње, генерал Лазаревић је био у праву говорећи о нападу терориста из Албаније, снази тог напада и синхронизацији са ударима НАТО авијације, али засигурно то није била копнена агресија НАТО.

ПРАВИ ЦИЛЈ БОМБАРДОВАНЈА
БИВШИ амбасадор САД у СРЈ Вилијам Монтгомери, у специјалној емисији РТС (11. марта 2007), на годишњицу смрти Слободана Милошевића, признаје: “Агресија на Србију имала је за циљ да Косово постане самостална држава”.

НЕЋЕМО ИМАТИ ОБЗИРА
ПОВОДОМ агресије НАТО на СРЈ, неименовани функционер НАТО у емисији радија Дојче веле, 29. 3. 1999. године изјавио је: “сада преиспитујемо и преуређујемо право. Стварамо ново међународно право у складу са новонасталим околностима. НАТО је преузео на себе функцију одржавања и успостављања мира, пошто Савет безбедности УН то сада може да омета установом вета. Зато ће НАТО деловати на следећи начин: тражићемо сагласност Савета безбедности, када је очигледно да ћемо је добити; нећемо му се обраћати када није известан његов пристанак”. На питање да ли се Русија томе може супротставити - следио је арогантан одговор: “Не, то није могуће, Русија више није суперсила, није чак ни велика сила. Деловаћемо према својим проценама и својим потребама, не обазирући се ни на кога”.
(Наставиће се)