Већина руских генерала сматрала је да рат против Југославије ни издалека не представља “локално кризно жариште”, већ да је војна интервенција НАТО, која се крије иза пароле о заустављању - односно спречавању “хуманитарне катастрофе” на Космету, део дугорочне стратегије САД да завладају светом и успоставе како политички, тако и војни диктат, указујући: “Русија не би смела да се заноси илузијом да ће јој Запад истински помоћи да економски ојача, војна опција добија на тежини у јавности, упоредо са ширењем ракетних удара на све бројније циљеве у Југославији.”
Српском народу и српској војсци била је потребна помоћ у оружју. Свакако, и свака друга је била добродошла, али помоћ у оружју је била животно пресудна, пресудна да српски народ одбрани целовитост своје земље и своју слободу, да одбрани Косово и Метохију.
Ми, српски генерали, посебно они из РВ и ПВО, надали смо се и очекивали да ће руски генерали успети да убеде Јељцина да нам је помоћ у оружју неопходна, да су Србија и српска војска 1999. године у рату, између осталог и зато, што се налазе на путу Америке ка Закавказју и ка Русији.

Обећања генерала

Из тих разлога, али превасходно због потребе за оружјем за одбрану земље, првенствено оружјем из система ПВО, Главни штаб Врховне команде је већ трећи дан рата упутио екипу стручњака и експерата за ПВО у Русију, коју је предводио начелник Управе Артиљеријско-ракетних јединица ПВО, генерал-мајор Младен Карановић.
Одмах по доласку у Москву екипу су примили представници Генералштаба Армије Руске федерације. Екипа је изнела наше потребе за системима ПВО. Оне су се у основи заснивале на предлогу за модернизацију из 1997. године, коју су сачинили генерали Вучинић и Величковић и корекцијама - проширењу предлога из 1998. године за још 2 до 3 ракетна дивизиона “С-300 ПМУ-1” и 3 до 4 ракетне батерије “ТОР-М-1”.
Конкретно наши представници су исказали потребу за: 2 ракетна дивизиона “С-300 ПМУ-1”; 2 до 3 пука система “БУК-1”; 3 до 4 ракетна дивизиона “ТОР-М-1”; 15 до 20 ракетних батерија преносног система “ИГЛА” и два до три тродимензионална или дводимензионална радара. Интересантно је да су представници Генералштаба руске војске препоручивали знатно повећање тражених средстава ратне технике и моћнија средства по борбеним карактеристикама.
Генерал Карановић је од представника ГШ руске војске добио информацију, да се највећи део тражене технике налази у непосредној близини Москве, да нема никаквих проблема да се испоручи Југославији, али само под једним условом, “да све ово одобри председник Јељцин.”
Четвртог дана боравка у Москви, наша екипа је примљена у Одбору за безбедност и одбрану Руске думе. Генерал Карановић је упознао представнике одбора са циљем доласка у Москву и са стањем у СРЈ после агресије НАТО, како се супротстављамо и које проблеме имамо. Затражио је од њих да помогну Југославији пре свега у добијању тражене ратне технике. Нјихов став је био да нас они разумеју, да истински осећају наше муке и проблеме и да су спремни и лично да иду у Југославију да се боре.
Тог четвртог дана, генералу Карановићу су у ГШ руске армије саопштили “до даљег неће бити испоруке технике и да се то може десити само ако то председник Јељцин одобри.”
У свом извештају генерал Карановић то овако описује: “Од наде да ћемо успети добити тако преко потребна средства, која смо чекали читаву деценију, до разочарења прошло је само неколико дана.” У закључку свог извештаја генерал Карановић каже: “Руски народ и армија су били да се СРЈ помогне и достави ратна техника, председник Јељцин и његови саветници никада то неће дозволити.” Игор Иванов је још у Паризу саветовао да потпишемо капитулацију и дигнемо руке од Космета.
Још док је наша екипа чекала одлуку у Москви, а по првом јављању генерала Карановића да постоји могућност да добијемо тражена средства, ми у РВ и ПВО смо приступили прављењу планова, где ћемо прихватити средства ратне технике, како ћемо са њима изаћи на борбене положаје да не будемо откривени и уништени у путу од истовара до положаја, припремали људе који ће прихватити и опслуживати добијена средства и друго. Био је то само узалудан посао, који нам је расипао снаге, људство и још више умањивао ионако врло скромне борбене могућности.
И поред саопштења руских генерала да од тражених средстава ратне технике нема ништа док то не одобри Јељцин, у тешкој ратној ситуацији, а надајући се да ће председник Русије Јељцин ипак дати сагласност да се тражена средства испоруче Југославији, Штаб Врховне команде ВЈ одлучује и шаље поново 4. априла 1999. године генерала Карановића у Москву. Узалуд, ништа се није променило у смислу да ћемо добити тражена средства ратне технике. Да је то тако, потврдила је изјава 6. априла (у то време генерал Карановић се налази у Москви) првог потпредседника руске владе Јурија Масљукова: “Пружање војне помоћи СРЈ је немогуће и непотребно. Можда су се у Русији појавили лудаци који се спремају да шаљу оружје, али ја мислим да је то стварно немогуће и савршено није нужно.”

Расипање снага

Када је Јељцин изјавио, да неће допустити да Русија буде увучена у рат, и када је скренуо пажњу Генералштабовима да је незадовољан њиховим ратоборним изјавама, те његово противљење, ужурбаном решавању питања присаједињења СРЈ Савезу Русије и Белорусије (“Разматрати то питање сада је несврсисходно, како са правне тако и са политичке тачке гледишта”) схватили смо је да Масљуков говори у име Јељцина и да од тражених средстава ратне технике неће бити ништа. После изјаве некадашњег председника СССР-а Михаила Горбачова (“Испоручити Југославији оружје за одбрану - то би значило увући Русију у велики рат. Један светски рат је почео на Балкану”) било је сасвим извесно да системе ПВО нећемо добити.
На којој основи, са којим показатељима и надом је ГШ ВЈ, половином априла, наредио да Команда РВ и ПВО изврши избор и упути људство у Русију на убрзану преобуку за системе ПВО не знам. Лјудство је упућено у Русију, али ... Била је и то само још једна узалудна нада која нам је у јеку борбених дејстава из борбених редова “извукла” најбољи кадар и знатно ослабила нашу, ионако слабу одбрану од напада из ваздушног простора.
Можда је разлог Русије да не испоручи оружје Југославији оправдан. Али шта је оправдање нашој држави и државно-војном руководству, да уђу у рат против најјаче силе света, а да немамо савезника, да нас помогне барем оружјем, које нам је итекако недостајало и требало.
Отворено питам: зашто држава и војни врх земље, зашто Влада СРЈ, није реаговала 1997. године и предузела мере набавке и осавремењавања наше ПВО, на захтев, тада двојице првих и најодговорнијих људи у виду РВ и ПВО, генерала Мирка Вучинића и генерала Лјубише Величковића? Зашто се нису уважила њихова образложења, зашто се није искористио повољан тренутак после Дејтонског споразума и осавременио наш систем ПВО? Зашто се то није урадило 1998. године када је агресија на СРЈ била извесна, када се чекао само ваљан повод за агресију? Чему је требало да се надамо? Шта је била наша нада?
Отвара се и питање: шта је све допринело фијаску очајничког покушаја наше војске да бар у току агресије, набавком савремених средстава ПВО, побољша нашу незавидну ситуацију и борбену ефикасност у противваздушној одбрани. Колико је томе допринела Јељцинова кооперативност према САД, колико некооперативност наше политике у односу на Јељцина, а колико и једно и друго? Питања су на која тек треба дати одговор.

ПОГИБЕЛЈНО РЕШЕНЈЕ
УЋИ у рат за одбрану целовитости земље и слободе народа је уставна обавеза и има пуно оправдање. Ући у рат против више стотина пута јачег непријатеља, без савезника нема никаквог оправдања. Ући у рат са стањем оружја и опреме какву је РВ и ПВО имало 1999. године, а немати решење да се оно у одсудном тренутку поправи, то је у најмањем било погибељно.
(Наставиће се)