Ваздухопловне снаге за агресију на СРЈ груписане су у складу са основном замисли и општим моделом агресије.
Снаге за наношење удара чиниле су: ловачка, ловачко-бомбардерска, бомбардерска авијација и авијација за дејство по радарским и ракетним системима (СЕАД). На дан агресије бројно стање ових снага било је 282 авиона или 63 одсто од укупног броја ангажованих снага. У даљем току агресије дошло је до нарастања ове групације на 639 авиона (повећање за 122 одсто).
Снаге за извиђање и електронска дејства чиниле су групацију, која је из ваздушног простора различитим средствима и методама вршила прикупљање података о снагама и системима за борбу Војске СРЈ и према њима предузимала електронска дејства. Ова групација је на дан агресије бројала 66 ваздухоплова, 14 одсто од укупно ангажованих снага. У даљем току рата ове снаге су нарасле на 84 ваздухоплова.

Припрема напада

Снаге за непосредно командовање чиниле су групацију која је непосредно и непрекидно пратила ситуацију у ваздушном простору и на земљи и у складу са одлукама и наређењима командног места, оперативног центра из Вићенце издавала наређења за директне ударе. Ова групација на дан агресије је бројала 20 ваздухоплова, 4,3 одсто од укупно ангажованих снага. У даљем току агресије групација је нарасла на 29 ваздухоплова.
Снаге за логистичку подршку чинили су: авиони за пуњење (авио-цистерне) у ваздушном простору и снаге за трагање и спасавање. На дан агресије ове снаге су бројале 62 ваздухоплова, 13 одсто од укупног броја ангажованих снага. Седамдест дана касније авијација за пуњење у ваздушном простору (авио-цистерне) нарасла је на 252 ваздухоплова, што је повећање у односу на дан агресије за 198 ваздухоплова или 366 одсто.
Довођење снага отпочело је у другој половини фебруара 1999. године, непосредно након прекида преговора у Рамбујеу (20. фебруар). Индикативно је пребазирање 12 авиона Ф117 на аеродром Авијано 25. фебруара 1999. године и ангажовање авиона Е-3А (АWАЦС), са аеродрома Трапани у ваздушном простору Македоније од 26. фебруара 1999. године. У периоду распоређивања и груписања снага вршена су, интензивно и свакодневно, увежбавања за напад на изабране објекте и друге допунске припреме за извршење агресије.
На захтев НАТО и САД, парламенти влада свих суседних земаља СРЈ дали су сагласност за коришћење ваздушног простора, ваздухопловних база и поморских лука за потребе ваздухопловних и копнених снага НАТО. Оваквим односом суседа, обезбеђени су услови за напад на СР Југославију са кружне основице. Поред тога, овакво поступање, према Резолуцији Генералне скупштине ОУН 3314/29 од 4. децембра 1974. године, сврстало је све наше суседе у агресоре на СР Југославију.
Мађарска је све своје потенцијале ставила у функцију НАТО, осим директног слања војника на КиМ. Румунија је уступила територију и аеродроме снагама НАТО које би биле ангажоване на простору КиМ. Осим тога, Румунија је укључена у иницјативу за формирање тзв. Балканских снага за брзе интервенције (заједно с Бугарском, Македонијом и Албанијом), чији би један од задатака вероватно био ангажовање у вези са КиМ.
Бугарска је прихватила размештај логистичких јединица НАТО, без икаквог ограничења, као и борбених јединица у комплексу у изградњи за одмор припадника СФОР у Босни. Македонија је такође уступила територију, ваздушни простор и аеродром за размештање снага НАТО. На њеној територији су поред снага УНПРЕДЕП (посматрачка мисија УН) биле размештене и копнене снаге НАТО у више операција: “Заједнички гарант”, “Орлово око” и “Заједнички чувар”.
Укупно бројно стање тих снага, пре почетка агресије, износило је око 16.500 војника са припадајућим наоружањем и опремом. У току агресије број војника нарастао је на око 20.000. Кларк у својој књизи “Модерно ратовање” каже: “Македонија је била наша база. Без ње не бисмо имали копнени приступ Косову. Без њеног ваздушног простора имали бисмо много ограниченије коридоре лета према Србији”. Албанија је традиционално била центар за прихват, обуку, наоружавање и поновно упућивање албанских терористичких снага за извођење терористичких напада на КиМ.)
Временска дистанца од скоро десет година је показала да су захтеви Америке у Рамбујеу и Паризу били ултиматум који је у основи имао два циља: 1) одвајање (отцепљење) Космета од Србије и стварање независне државе Косово; 2) довођење окупационих снага НАТО на цео простор Србије и њено даље разбијање.
У таквој ситуацији, постојала су два решења: 1) прихватити ултиматум, одвајање Космета од Србије и окупационе снаге на простор СРЈ (првенствено Србије); 2) одбити ултиматум и прихватити наметнути рат. Посланик Бундестага Херман Шер: “У Рамбујеу се од Милошевића тражило прихватање НАТО - протектората за целу Југославију”.
Многи светски политичари и аналитичари су и тада (1999) и сада веровали да је Југославија имала само једно решење - наметнути рат.
Као генерал, командант РВ и ПВО, у пројектованом америчком моделу отимања дела територије (Космета) од Србије и успостављања статуса окупације на осталом простору СРЈ, подржао сам и прихватио једину могућу, наметнуту варијанту - рат.
Прихватио сам то, али сам се све време косметске кризе, знајући ко је потенцијални агресор, брижно питао ко су нам савезници, зашто ако их имамо, ништа практично у смислу материјалне помоћи нису урадили, да ли ће нас оставити на цедилу, када буде најгоре.
У разговору начелника Генералштаба Војске Југославије генерала Ојданића, крајем јануара 1999, са начелником Главне обавештајне управе Војске Русије генерал-пуковником Валентином Карабељниковом, коме сам и ја присуствовао, рекао сам: “Генерале, не требају нам Ваша обећања, не треба нам вербална подршка руског државног врха, она заиста не изостаје, нама треба помоћ, потребни су нам ракетни дивизиони и батерије, радари великог домета и командни системи, требају нам и авиони, пре свега авиони ловци”.
Свестан озбиљности тренутка и опасности која прети Југославији, у једном тренутку сам чак рекао: “Немојте нас више обмањивати.” Генерал Ојданић ми је скренуо пажњу на коректност, а саговорник прокоментарисао: “Командант је врло жесток.” Нисам био “жесток”, већ врло забринут. Прихватио сам решење политике - државе Југославије - рат, али нисам видео шта држава ради и шта ће урадити да, бар мало, поправи стање борбених могућности снага ПВО, које ће, то је било сасвим јасно, бити најважнија мета НАТО удара.
Обећања која су долазила из Русије, вербална подршка која нам је пружана као и неке оперативне активности руске војске, када је агресија почела, за нас нису представљала никакву помоћ.
У контексту вербалне подршке и празних обећања била је и изјава председника Русије Бориса Јељцина 24. марта 1999. године, дата Телевизији Србије, када је агресија већ била почела и прве ракете пале на објекте и снаге СРЈ: “Бомбардовања неће бити, то неће дозволити Русија.” Ни тада, а ни сада ову изјаву, у контексту тренутка и времена, нисам могао да схватим. Шта је у ствари било у питању, необавештеност - сумњам, пре ће бити само још једно празно обећање. Можда Јељцинова Русија није ни имала других могућности, осим да обећава Србима, а упразно прети Американцима?

Брод ”Лиман”

Јељциново окружење, најужи круг сарадника и саветника, давало је обећања и повремено осуђивало понашање Америке и агресију, а остале институције државе и руски народ су изражавали пуну подршку православној браћи Србима да издрже, али помоћи у ономе што је нама требало није било. Било је и оних, као што су Гајдарови истомишљеници, који су се успротивили чак и оштрини осуде војне интервенције против Југославије. За њих је агресија била лоша ствар, али горе од тога је да Русија, због агресије, поквари односе са Западом.
Стављање стратегијских руских снага у највиши степен приправности, провођење војних вежби и пробна лансирања нових система оружја, које је Русија вршила од почетка агресије, за нас такође нису били никаква помоћ. Американци се на то нису обазирали, њихови удари по Србији су бивали све јачи и јачи, а страдања народа све већа и већа.
Када је Русија 11. априла 1999. године, обавестила да је брод “Лиман” (брод за прислушкивање радио-саобраћаја и праћење изблиза порука које размењују НАТО бродови и авиони), у пратњи још 6 бродова, већ упловио у воде Јадрана, понадали смо се да ћемо бар на неки начин добијати правовремену најаву о налету НАТО авијације, правцима налета, величини група, процењеним објектима дејства. Тек касније смо сазнали да је брод “Лиман”, брод старије генерације, да не омогућава предају података о ситуацији у ваздушном простору већ да је у Јадран послат у циљу праћења распореда поморских снага НАТО и САД.

УПОЗОРЕНЈЕ ГЕНЕРАЛА ПЕРМИНОВА
ТРЕЋЕГ априла руска црноморска флота је започела редовне, пролећне вежбе. У поруци флоти командант је поручио: “Повећана је одговорност Црноморске флоте за безбедност наше земље на јужној морској граници.” Тринаестог априла начелник Главног штаба руских стратегијских снага, генерал Анатолиј Перминов изјавио је, да је за узимање на нишан земаља НАТО, које учествују у агресији на СРЈ, потребно 11 минута, те да је балистичким ракетама, нпр. до Грчке потребно 5 минута, до Немачке, Француске и Италије од 7 до 8 минута, до Велике Британије мање од 12 минута. Он је додао да је недавно у Саратовској области, у борбени поредак Русије уведен и стављен у први борбени распоред ракетни пук стратегијских нуклеарних снага руске војне силе, наоружан системом “Топољ М”.

НАРУДЖБЕНИЦА
КНЈИГУ генерала Спасоја Смиљанића “Агресија НАТО - Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаджбине” можете да наручите, у претплати поузећем, по цени од 980 динара на тел: 065/696-33-84. Књига има 530 страница, штампана је у пуном колору, богато илустрована фотографијама, мапама и картама.
Наставиће се