ПЛАНИРАНЈЕ ваздухопловне операције НАТО, за агресију на СР Југославију, започето је у лето 1998. и завршено до краја августа 1998. године. Весли Кларк у својој књизи “Модерно ратовање” о томе каже: “У време састанка министара одбране НАТО, средином јуна, процес планирања је већ увелико у току, а добијени су и први одговори. Било је мало интересовања за превентивно размештање копнених трупа, а више за ваздухопловну операцију”.
План за ваздухопловну операцију разрађен је у две варијанте: 1) план за ударе на територији КиМ (ваздухопловна операција ограничених размера - ЛАО), којим су предвиђени удари крстарећим ракетама, уз могућност употребе борбене авијације; и 2) план за ударе на широј територији Србије (ваздухопловна операција широких размера, радикална варијанта - РАО), који обухвата ракетне ударе и ангажовање авијације.
Планом су били одређени и објекти ракетних и ваздушних удара на територији Србије који су сврстани у три зоне: зона 1. Космет и део јужно од 44. паралеле (линија: Зајечар - Лјубовија); зона 2. део Србије јужно од 44. паралеле, искључујући КиМ; зона 3. део Србије северно од 44. паралеле. Планом нису била предвиђена дејства по објектима на територији Црне Горе. Да је агресија из ваздушног простора на СРЈ била испланирана још у лето 1998. потврђује изјава Джејмса Рубина 3. августа 1998: “Планови су готови за агресију. Потребна је само политичка одлука и агресија може да почне.”

Мете напада

Према изјави Коен-Шелтон, “о Косову” пред Сенатом САД, планирано је да се изведе операција ваздухопловних снага НАТО у пет фаза: “Размештај ваздухопловних снага по Европи је представљао фазу 0. Фаза 1. се односила на успостављање надмоћи у ваздуху и постепено слабљење команде над целом СРЈ. Фаза 2. је подразумевала нападе на целом простору СРЈ и на снаге које се налазе јужно од 44. степена географске ширине, које су обезбеђивале појачања српским снагама на КиМ. Фаза 3. је проширивала операцију из ваздуха на веома велики број војних објеката и снага широм СРЈ. Фаза 4. је предвиђала поновно размештање снага, уколико се укаже потреба. Крстареће ракете су предвиђене за носиоца удара по одабраним објектима током целе прве фазе.
У трећој фази, планирано је и дејство по објектима подршке” снагама репресије”, који се налазе у Београду и око њега. То су према генералу Кларку биле: “политички осетљиве мете, а чиниле су их: главна седишта, комуникацијске и телевизијске станице (део његове команде и контролне мреже), председничке резиденције и склоништа (са њиховим бункерима и комуникацијама), електронски системи и остале кључне мете у Београду.
Циљ ваздухопловне операције НАТО проистиче из војног циља агресије на СР Југославију и у основи је имао: разбијање главних снага Војске Југославије и смањење њене моћи до нивоа неспособности за извођење војних операција и стања које неће угрожавати планове Америке на територији СРЈ и Балкана.
Бројне су анализе и изјаве које недвосмислено потврђују дефинисани циљ, а можда је најупечатљивија изјава генерала Кларка у разговору с генералом Ојданићем 15. марта 1999. године: “Желим да Вам пренесем један озбиљан проблем, а то је да ће Војска Југославије бити уништена ако буде у сукобу са НАТО. Ако се то од НАТО буде тражило, биће уништена складишта, касарне и снаге Војске Југославије.” Нагласио је да жели да буде јасан: “Ако се то догоди Војска Југославије ће за пар дана да изгуби све оно што се у њу улагало 50 година”. Желим да схватите: “ако НАТО буде приморан да примени силу, он ће уништити Војску Југославије, Војска неће преживети, то је чињеница.”
У овако брзом разарању Војске Југославије, или у случају њене капитулације, планирано је да се борбена техника ВЈ распоређена на територији Космета стави на располагање терористима ОВК, ради формирања војске”Косова”.
Операција је планирана да се изведе у времену од два до три дана, по начелима “блиц-крига”, уништавањем и неутралисањем одређених објеката (циљева) за напад, чиме би се државно руководство СРЈ присилило да прихвати ултиматум из Париза.

Неколико бомби

Лидери и планери ваздухопловне операције НАТО веровали су да ће ваздушни удари бити краткотрајни. Поред генерала Кларка и госпође Олбрајт то уверење делио је и министар иностраних послова Италије Ламберто Дини, који је рекао да очекује да ће након почетних удара настати предах и да ће почети преговори, као и изјава некадашњег државног секретара Джејмса Бејкера да је лоше у том рату било то што се мислило “да ће југословенски председник Слободан Милошевић попустити после само неколико бомби”.
О дужини трајања агресије госпођа М. Олбрајт је имала мишљење да ће Милошевић, као и сваки други “силеджија у школском дворишту”, после два-три шамара, односно ваздушна налета, дићи руке у знак предаје.
И у војном врху Војске Југославије постојале су различите процене о моделу извођења ваздухопловне операције, ангажованим снагама, њеном трајању и простору на коме ће се изводити. У фебруару 1999. године у ГШ ВЈ је урађена процена која указује да ће прва фаза, “опомињући удар”, обухватити неколико селективних и крајње ограничених удара, искључиво по војним објектима, након чега би уследила пауза и ултиматум да Југославија испуни постављене захтеве. Поред овога, процена закључује да ће ти удари тежишно бити извођени на територији Космета и јужно од 44. паралеле.
Оваквој процени супростављао се део генерала у ГШ ВЈ, међу којима сам био и ја, указујући да ће агресија из ваздушног простора отпочети снажно на целој територији СРЈ и да ће под удар ставити, осим војних, и широку лепезу цивилних објеката и објеката инфраструктуре. Да је била исправна процена “дејства у континуитету и на целом простору СРЈ”, потврђено је у самој агресији.

Одрешене руке

Генерал Кларк каже: “Током целог процеса планирања јасно сам ставио на знање да нећу ангажовати ваздухопловце ако не добијемо одрешене руке да жестоко гађамо српски обједињени систем противваздушне одбране без обзира на то где се циљеви налазили. Нећемо се ограничити на “кљуцање” противваздушне одбране без обзира на то где се циљеви налазили.” О паузама у извођењу ваздухопловне операције Кларк каже: “Ми у војсци смо одувек били скептични према таквој идеји, са војног становишта паузе у бомбардовању дају непријатељу прилику да се опорави од последица удара.”
Према процени обавештајних служби ВЈ, почетна листа за дејство из ваздуха обухватила је око 300 објеката на територији СРЈ. Агресор је располагао изузетно прецизним подацима о локацијама елемената војне и цивилне инфраструктуре. Готово сви стационарни објекти били су унапред лоцирани, снимљени и меморисани, што се посебно односи на објекте Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране и објекте инфраструктуре.
Савезна Република Југославија је, као супотписница Споразума о субрегионалној контроли наоружања, дала ОЕБС-у, а тиме и НАТО-у, податке о локацијама објеката (са НАТО координатама), као и бројна стања људства, наоружања и техничких материјалних средстава Војске. Поред овог, на аеродромима РВ и ПВО дуго су боравили инострани посматрачи. Изнад КиМ се проводила операција “Орлово око”, у којој је ангажовањем извиђачких платформи изнад КиМ и сателита над целом територијом СРЈ вршено опсервирање простора и снага.
Листу објеката (циљева) за ракетно-ваздушне ударе у првој фази агресије планирао је и одредио Савет НАТО. У каснијој фази агресије (од почетка априла) избор објеката за дејство вршио је генерал Весли Кларк.
За извршење циља ваздухопловне операције одређене (димензиониране) су снаге: 464 авиона, од чега 330 борбене и 134 помоћне авијације и око 450 крстарећих ракета.
На крају јануара 1999. године Савет НАТО је размотрио разрађени план ваздухопловне операције против СРЈ. На бази чињеница да се криза на Космету, због сталних напада терориста ОВК и пристрасности мисије ОЕБС, заоштрава, донео је одлуку: да се рок за отпочињање агресије смањи са 96 на 48 сати; да се формирају поморске снаге НАТО и пошаљу у Јадранско море, а генералном секретару НАТО је дата могућност да самостално доноси одлуке о примени силе.
Ваздухопловне снаге НАТО за агресију на Југославију распоређене су у 59 база на територији 12 држава. Најбројније су биле на територији Италије. До почетка агресије на аеродромима Италије распоређено је 279 авиона различите намене, што је 59 одсто од укупног броја ангажованих снага. На аеродромима Италије базирало је 225 авиона за ватрено дејство (61 одсто од укупног броја ангажованих). Само на аеродрому Авијано за почетак агресије распоређено је 111 авиона различите намене. Тај број за 70 дана нарастао је на 229 авиона. У даљем току агресије, када је дошло до знатног нарастања ангажованих снага НАТО, на аеродромима у Италији било је распоређено 550 авиона различите намене, или 53 одсто од укупног броја ангажованих.

ТРИ НОСАЧА АВИОНА
МОРНАРИЧКА (палубна) авијација за агресију на Југославију била је базирана на америчком носачу авиона “Ентерприсе”, носачу хеликоптера “Нассау” и француском носачу авиона “Фоцх”, распоређеним у Јонском и Јадранском мору. Од укупног броја ангажованих снага авијације, на дан агресије, морнаричка авијација је бројала око 100 авиона. На бродовима ратне морнарице било је распоређено и око 250 крстарећих ракета.

НАРУДЖБЕНИЦА
КНЈИГУ генерала Спасоја Смиљанића “Агресија НАТО - Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаджбине” можете да наручите, у претплати поузећем, по цени од 980 динара на тел: 065/696-33-84. Књига има 530 страница, штампана је у пуном колору, богато илустрована фотографијама, мапама и картама.
Наставиће се