АГРЕСИЈА НАТО 24. марта 1999. године затекла ме је у канцеларији команданта РВ и ПВО, у Команди РВ и ПВО у Земуну. Био је то дан тешког ишчекивања, али и велике журбе и динамике.
С обзиром на то да су обавештајни органи РВ и ПВО, још 19. марта дали информацију да ће до агресије доћи у неколико наредних дана, предузете су мере и радње завршног оперативног развоја РВ и ПВО. Али тог дана (24. март) било је још много послова које је требало обавити. Авијација је требало да изврши маневар на ратне аеродроме; ракетне јединице ПВО и јединице ваздушног осматрања, јављања и навођења (оне које то још нису урадиле) требало је да поседну очекујуће рејоне и ватрене и радарске положаје, а на самим положајима требало је обавити завршне радње растреситог распореда, маскирања, утврђивања и друго. Чини ми се, међутим, да је највише посла било у припреми и организовању премештања састава Команде РВ и ПВО, из Команде у Земуну, на ратно командно место РВ и ПВО.
Пратећи активности команди и јединица РВ и ПВО, пратио сам и активности у окружењу, а посебно оне које су се дешавале у ваздушном простору СРЈ и његовим прилазима. Догађања у ваздушном простору била су скоро сигуран индикатор да се земља налази непосредно пред почетком агресије. Око поднева почело је смањење цивилног ваздушног саобраћаја у ваздушним коридорима изнад СРЈ и повећање саобраћаја у коридорима изнад Мађарске, Румуније и Бугарске.
Између 17 и 18 часова, долази до постепеног смањења ваздушног саобраћаја и изнад ових земаља, да би око 18 часова саобраћај потпуно престао. Чисто и празно небо изнад југоисточне Европе, за лаика би било изненађење. Мени је било извесно да ускоро почиње агресија, на шта сам и упозорио групу за борбено командовање.
Питао сам се, да ли смо предузели све што смо могли да у првом удару не доживимо “погибељ” и да заиста сутрадан не завршимо са нашом одбраном, онако како је планирао генерал Кларк.
Нешто пре 19 часова, на показивачу радарске слике у ваздушном простору, појавиле су се “плаве” тачкице које означавају противничке авионе. Себи сам рекао: Е, генерале, ево их, кренули су! Одмах потом ме је позвао начелник групе за борбено командовање на привременом командном месту РВ и ПВО, пуковник Милош Гордић: “Господине генерале, груписање за напад је почело.” Одговорио сам: “Видим”. Позвао сам команданта Корпуса ПВО, генерала Бранислава Петровића и наредио му: “Све снаге предвиђене по плану приправности за почетак агресије преведите у приправност.”

Први удар

Почео је Дневник РТС у 19.30. У канцеларију су ми ушли помоћници, генерал-мајор Бранислав Дашић и пуковник Тодор Петковић. “Шефе, да заједно погледамо Дневник”, рекоше. “Изволите”, казао сам, али као да их нисам чуо, и као да ништа нисам рекао. Они су помно пратили Дневник, а ја сам нетремице гледао у екран пратећи ситуације у ваздушном простору.
Око 19.55 позвао ме је поново пуковник Милош Гордић: “Господине генерале, прве ракете су погодиле наше објекте!” Питао сам: “Шта је погођено?” Он је одговорио: “Имам информацију за чету ВОЈИН Црни Рт и Копаоник.” Наредио сам: “Све снаге ПВО планиране за супротстављање у првом удару активирати, изузев авиона МиГ-21, којима забрањујем полетање”.
Тешко наређење, нема шта, али је још тежа била одлука да 45 авиона ловаца МиГ-21 остану на земљи и да не полете у сусрет авионима-ловцима НАТО.
На мој разговор са пуковником Гордићем, изненађено су реаговали моји помоћници, генерал Дашић и пуковник Петковић: “Шта то Гордић каже?” “Господо, рекао сам, почела је агресија”.
Прво њихово изненађење, само који минут касније заменило је друго (такав је рат - догађаји се смењују великом брзином). Позвонио је телефон у мрежи ПТТ. Подигао сам слушалицу из које је усплахирен женски глас питао: “Је ли то генерал Смиљанић?” “Да”, одговорио сам. “Генерале! Овде Мила Жеравица, некад сам била секретарица у Команди код пуковника Ракочевића. Ево гледамо са врха зграде Београђанке, крстареће ракете лете уз Дунав, вероватно ће гађати Команду, изађите из Команде”.
Моји помоћници су питали: “Шта сада да радимо?”. Рекао сам: “Ако хоћете, ви изађите из Команде, ја са групом за борбено командовање и саставом мог кабинета остајем овде”. Укључио се генерал Дашић: “Да ли се слажете да обавестимо, ако још неког има у Команди, да напусти Команду”? “Да, рекао сам, то би било добро”. Касније, око 21 час сазнао сам да је крстарећа ракета, коју је госпођа Мила видела да лети на зграду Команде РВ и ПВО, погодила објекат 20. оперативног центра сектора ПВО (Стари Бановци), из којег смо само дан пре иселили људе и сву расположиву технику.

Предност агресора

Борбена дејства снага наше противваздушне одбране су почела. Али Југославија, односно њена војска, није имала могућности ни борбене системе којима би могла извршити узвратни удар по снагама које испољавају дејство и објектима са којих те снаге изводе дејство. Нисмо имали ни авијацију, ни ракетне јединице земља-земља или пак нешто друго, чиме бисмо извршили један или више удара по аеродромима базирања авијације НАТО и бродовима за лансирање крстарећих ракета. То је омогућило агресору да на својим положајима (аеродроми, носачи авиона, бродови - носачи крстарећих ракета) живи и ради као у мирнодопским условима.
Није се морао маскирати, заузимати растресити распоред, укопавати и утврђивати, вршити маневар из сата у сат, непрекидно предузимати мере противваздушне заштите и друго, што су наше снаге перманентно радиле за свих 78 дана агресије.
Ангажовање наших органа безбедности, и у тој функцији свих припадника РВ и ПВО, онемогућило је страним обавештајним службама, па и онима које обавештајно обезбеђује и сам НАТО, да открију наше планове ангажовања, почетни оперативни распоред, средства ратне технике са којима располажемо, посебно у систему ПВО. То је значајно умањило ефикасност првог удара агресора и утицало да агресија траје знатно дуже него што је планирано.
Колико смо обавештајно били непознаница и за саму Америку у то сам се лично уверио. Војни и ваздухопловни изасланик САД у Београду пуковник Джон Пембертон тражио је пријем код команданта РВ и ПВО три пута од 12. фебруара до 18. марта. Примао сам господина Пембертона и са њим разговарао три пута у просеку по један сат. Разговарали смо о много чему, а највише о косметској кризи и правцима њеног разрешења. Али, разговор је ишао и шире: где је ко рођен, какву је војничку каријеру имао и друго. Кад смо се трећи пут састали, 18. марта, господин Пембертон већ је био послао своју супругу и децу из Београда у Будимпешту. Питао сам га: “Зашто сте изместили своју породицу у Будимпешту?”, а он је одговорио: “Ради њихове личне безбедности”. Прокоментарисао сам: “А зар није Београд безбедан?”
Одлазак породице војног изасланика Америке из Београда био је још један сигнал да ускоро следи агресија.

Одговор пуковнику

На крају тог трећег разговора, после званичног завршетка пријема, на самим вратима моје канцеларије, Пембертон застаје и каже: “Господине генерале, могу ли још само нешто.” “Да”, одговарам ја. “Господине генерале, разговарали смо три пута, у врло кратком времену. Ви сте за све то време, иако вам прети ваздушна кампања, показали мир, самопоуздање и потпуну самоконтролу. На основу чега се тако понашате?” “Уколико нас нападнете, сазнаћете”, рекао сам. Још нисам ни завршио мисао, а он ће: “Имате ли С-300?” Био сам изненађен његовом дрскошћу. Кратко, чак и љутито, рекао сам: “И то ћете сазнати кад нас нападнете.”
Амерички војни изасланик се окренуо и отишао.
Војни изасланик Америке, три пута за месец дана тражио је пријем код команданта РВ и ПВО, да би сазнао има ли Југославија и њена ПВО противваздушни систем С-300. Пошто није успео, на самом крају, и ван протокола, морао је директно да постави питање. Представник из одељења ГШ ВЈ за односе са страним војним представницима, потпуковник Делибашић, који је присуствовао разговору, поступак Пембертона је прокоментарисао речима: “Колико ја знам, ово у војно-дипломатским односима до сада сигурно није регистровано.”
Поред овог Пембертоновог покушаја обавештајног продора, у периоду до почетка агресије регистрована је обавештајно-извиђачка делатност према РВ и ПВО из 17 земаља. Укупно је 55 особа покушало да прибаве податке о РВ и ПВО.      

ВЕТЕРАНИ КАО КАМИКАЗЕ
МОЖДА је баш овде место да споменем наше колеге, пензионисане пилоте. Неки од њих имали су готово 70 година, али су се јављали да као добровољци полете на авионима на којима су некад летели и да долетом до објеката са којих НАТО авијација и крстареће ракете изводе дејства, улетањем у њих, изврше “узвратни удар”, као камиказе. Један од њих, који је чак имао и своју групу од три друга, био је најупорнији у својој намери.Писмом ми се обратио. Тражио је дозволу за акцију. Био је то пуковник Мида Миликић, омладинац - борац од 1941. године, искусни пилот и командант више авијацијских јединица, легенда РВ и ПВО. Знале су наше старије колеге - пилоти да ми непријатељу на његовим положајима не можемо ништа, па су хтели да својим личним жртвовањем помогну, осујете и спрече убијања недужних људи и разарање наше земље.

РАТ СА ДИСТАНЦЕ
ФЕЛјТОН је направљен према књизи генерала Спасоја Смиљанића “Агресија НАТО - ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаджбине” која ових дана излази из штампе. У више наставака биће описани најдраматичнији догађаји овога рата.
Наставиће се