ПОСТАВЛЈЕН је за доцента на тек основаном Филозофском факултету у Сарајеву. Предавао је романтизам (по Тимофејеву), дајући лични тон - неконвенционално, шармантно, другарски расположен према студентима. Та његова глагољивост и лепорекост није се допадала неким професорима и то ће му се за коју годину потом и осветити.
Везан за жену и децу, Меша Селимовић није био човек кафане. Студенти су га волели и ценили. Партији се одуживао извршавајући политичке задатке, али га је изнад свега интересовала литература. Упорно је писао и писао.
У „Књижевним новинама“ пише о свом искуству читања књижевних радова на приредбама и вечерима:
„... Свака књижевна приредба треба да буде идејна цјелина, да има одређени оквир, окосницу, акценте. То ће се постићи не само избором дјела, него и његовим тумачењем и повезивањем, истицањем појединих идеја и чињеница значајних за оквир који је унапријед постављен, стварањем атмосфере...“
А у новогодишњој „Политици“ 1951. на питање шта пише, одговара:
„Збирку приповедака, коју дугујем поодавно, завршићу ускоро. Тематика приповедака је из народноослободилачке борбе. Овом збирком желим да се одужим устанку макар и најскромнијим прилогом - пре но што одлучније приђем већем делу из тог времена - да се на овај начин ослободим извесних тема, извесних доживљаја, пошто не могу да кренем даље док најпре њих књижевно не саопштим. У овој години издаћу и књигу чланака о књижевности, нашим књижевницима, старијим и млађим. Друге замисли, скициране али не и завршене, не знам да ли ћу остварити; треба одуживати дуг, нарочито код нас у Босни, и дневним потребама, а то одузима много времена.“

Шетња са Дарком

У сарајевском дневном листу „Ослобођење“ повремено објављује прозне текстове и рецензије.
Завршава велики есеј о Стевану Сремцу.
Приводи крају писање студије о стваралаштву Хасана Кикића (1905-1942). По његовом мишљењу, уз Кочића, Шантића и Самоковлију, Кикић спада међу писце који су књижевност Босне и Херцеговине извели из регионалних оквира и учинили је равноправним делом југословенске литературе.
„Свјетлост“ објављује 1952. године стихове и прозу Јована Дучића - књигу је за штампу приредио и предговор написао Меша Селимовић. Сматрао га је великим песником, међу највећим које смо уопште имали. И првим међу модерним српским песницима.
А поводом „Избора књижевних радова 1941-1951“, штампаних у Сарајеву, Зоран Гавриловић у „Књижевним новинама“ истиче Селимовићеву топлину и једноставност, а потом закључује:
„Нјегова приповетка о групи италијанских војника који се по капитулацији данима пробијају кроз босанске шуме, глад и болести, супротности и свађе, племенит лик Матка и лекарке Куринија, сва је испреплетана здравим човекољубљем, мирном простотом излагања без патоса и извештачености. Добра је то прича... Селимовић је благ и мек писац...“
У то доба ретке су биле речи похвале овоме писцу. Ту своју муку делио је једино са Дарком, најчешће у шетњи, држећи је под руку, онако стасит, издуженог, помало аскетског лица, најчешће са наочарима, тамним, ако је сунчан дан. А Дарка, ониска, спремна увек да га развесели, да га разгали својим карактеристичним осмехом.
Обесхрабрен је и незадовољан оним што ствара. Све те приче, приповетке, говори - не наилазе на некакав већи одјек у јавности. Критике су конвенционалне, углавном.
„Босна филм“ снима први дугометражни играни филм „Кућа на обали“, према сценарију Меше Селимовића и Норберта Кунтца из Беча, а у режији Бошка Косановића.

Како преживети

И ПОНОВО невоље: приликом реизбора на Филозофском факултету није прошао. Нјегов противкандидат Бошко Новаковић имао је, по оцени комисије, значајније радове. Остао је без посла. Забележио је резигнирано:
„Мени је отказано поверење. Никад нисам сазнао зашто. И ја сам четири године био без посла, без запослења икаквог, и врло тешко сам живио са породицом... И те четири године сам радио разне послове, који нису имали нимало везе са књижевношћу, да бих прехранио породицу...“
Наравно, бавио се писањем и од тога је живео. Писао је у „Ослобођењу“, у „Борби“. Дарка је отуђила понешто од сребрног посуђа.
Путује на књижевне вечери у Јабланицу и Мостар. Одржао је само 1953. године шест књижевних предавања, по чему је предњачио у Удружењу.
Умео је да говори одмерено и полако. Као да је уживао у драмским паузама.
Са ретким пријатељима виђао се у позоришту. Са комшијама, сликарима Богићем Рисимовићем и Бранком Суботићем - на партији карата. Карте су му биле посебно задовољство. Кафа и дуван такође.
Није лако поднео успех Ђамила Сијарића са романом „Бихорци“, о коме се на све стране говорило и писало. Био је то „гром из ведра неба“, али и подстицај да и сам приљежније ради.
Новинару „Омладинске ријечи“, у лето 1955. године, изјављује:
„Пишем у слободним часовима. Не знам шта ће бити и не знам када ће бити. Тема је савремена, врло тешка, не толико због компликованости саме материје, него и због метода с којим се још увијек борим. Потпуно се еманципујем од свог досадашњег начина прилажења тематици. Зато ће књига бити готова прије свега онда када сам са собом будем готов...“

„ТУЂА ЗЕМЛЈА“
НА питање новинара о раду на филму, Селимовић вели:
„Сада се врше припреме за снимање филма по мом сценарију „Палма у снијегу“. Ујесен ће почети снимање, вјероватно у копродукцији. Режираће Радош Новаковић. Али то је ипак специфичан и више технички посао. Рад на литератури је главна ствар и у њу највише улажем себе...“
Веома је активан као сценариста и супервизор филмских пројеката.
Јоже Гале, познати словеначки филмски режисер, снимиће 1956. године филм према Селимовићевој приповеци „Туђа земља“. На фестивалу у Пули филм ће добити - специјалну диплому за хуманистичку садржину сценарија.
Наставиће се