Ове године навршава се век и по од рођења нашег великог, по некима можда и највећег српског сликара новијег доба - Павла Паје Јовановића. То је повод да се још једном присетимо какав је био животни и стваралачки пут овог великана наше историје уметности.
Паја Јовановић је један од ретких српских сликара који је врло рано, још као младић са свега двадесет и неколико година, доживео незапамћену популарност и успех какав није имао ни један наш уметник пре њега. Довољно је поменути да је са двадесет и девет година постао члан Српске краљевске академије (данас САНУ).
Када се зна са колико се навршених деценија живота данас приступа у ову највишу научну установу, изречени податак звучи у најмању руку задивљујуће. Ако је неког сликара пратила срећа кроз цео живот, онда је Пају Јовановића пратила још од раних школских дана. Свестан од почетка да је рођен под срећном звездом, већ као младић од неких дведесет осам-девет година изјавиће да је његов живот у ствари “шаљива игра”.
У старости је на живот гледао као на “диван сан на овоме свету”, али му је ставио само једну замерку - “што и сувише брзо пролази”. Да је имао још један живот, Паја Јовановић би га сигурно испунио радом, сликањем и, ... уживањем.
Павле Паја Јовановић је рођен у Вршцу 16. јуна (4. јуна по старом календару) 1859. године. Према породичном предању Пајин отац Стеван водио је порекло од Јова Ђукина који је у великој Сеоби под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем прешао са Косова у данашњи Вршац и ту са породицом заувек остао у вршачком насељу које је добило име по његовој постојбини - Дечаново.
Мајка Ернестина, по рођењу Деот, била је француског порекла и из брака са Стеваном Јовановићем имала је поред најстаријег Павла-Паје, још Светислава (1861-1935) и Милана (1863-1944). Тек неколико дана пошто је Паја навршио седму годину, мајка Ернестина је после краће и тешке болести преминула у 28. години живота.
Годину дана после њене смрти отац Стеван је у кућу довео своју другу супругу Марију дел Понти која је, без обзира што је водила порекло од Француза из Алзаса, старијем супругу изродила ни мање ни више него петоро деце - синове Александра (Шандора), Ђуру и Ивана и ћерке Софију (која је умрла рано као девојка) и најмлађу Тинку.
Мора се признати да је Паја Јовановић имао шта да научи у родном Вршцу. У црквама на иконостасима које су радили значајни српски сликари попут Николе Нешковића (1729 - 1785), Арсенија-Арсе Теодоровића (1767 - 1826) и Павела Ђурковића (1772 - око 1830), дечак Паја је научио добру лекцију из сликарства. Као ђак вршачке реалке још више се предао цртању, захваљујући урођеном таленту и свом професору цртања у реалци Водецком.
Одлуци је доста допринео један рекли бисмо судбоносан догађај, чији је исход само убрзао његов пут ка бечкој ликовној Академији.
Наиме, таленат Паје Јовановића врло рано је запазио угледни Вршчанин и тутор месне православне цркве Александар Токин, видевши дечака како са успехом прецртава ликове светаца са иконостаса у вршачкој цркви. Цртежи Светог Саве, Исуса Христа, Богородице и других светитеља што их је урадио посматрајући иконе и зидне слике у вршачкој цркви, били су у ствари први радови који су му донели успех, јер је управо те цртеже дечака са навршених четрнаест или петнаест година Токин одабрао да украсе ново звоно које је поручено код бечког звоноливца за православну цркву у Вршцу.
Награда је уследила врло брзо - двадесет форинти, или две форинте по цртежу. Случај је решен на опште задовољство свих, а понајвише дечака Паје Јовановића који је од бечког поручиоца добио и најкориснију подршку, савет родитељима да га пошаљу на неку уметничку школу.
(Наставиће се)