ЈОВАН Крститељ лежао је у мрачној тамници цара Ирода и у мислима претресао своју прошлост и рад. Над њим, у раскошним одајама, гостили су се Иродови дворјани.
Ирод је - пише свети Николај Жички - славио свој рођендан. Јован је проклињао свој. Затворени Пророк није се плашио тамничког мрака, плашио се таме која је, својим црним плаштом, обавијала његове мисли. Јован је почињао стотине мисли, али ниједну до краја није домислио, јер су се оне брзо губиле у мраку црњем од тамничког.
Највише га је морила мисао о Исусу, сину Маријином. Да ли је он онај Месија кога народ чека? Да ли се он, Јован, није преварио кад је на Христа указао као на Богом обећаног и пророцима прореченог Спаситеља света. Да није обмануо свет? Гле, кад дође Месија, тада ће се зацарити правда на земљи, говорили су пророци. Међутим, син Маријин је дошао, па се ипак правда није зацарила, но неправда и даље ликује. Гле, и он, тобожњи Претеча и пророк, жртва је те грозне неправде. Значи, Месија није дошао? Јесте - није, јесте - није, погађао се Јован сам са собом и са мислима својим све док се из груди његових није проломио очајни узвик: “Правде, више правде!”
А као ехо на овај његов узвик орило се из горњих одаја Иродовог двора: “Сласти, више сласти!”
Римска господа јела су и пила, и повраћала, и опет јела и пила. До њихових ушију није допирао глас сужња из тамнице. Гозба у Иродовом двору претворила се у праву оргију. Својом игром, лепотом и грацијом Салома, кћер Иродијадина из првог брака, занела је и опила све присутне. Ирода више но остале: “Ишти шта хоћеш, и даћу ти!”, рекао јој је опијени Ирод по завршеној игри.
Салома се насмејала, приближила својој мајци и упитала је: “Шта да иштем?”
Мајка је значајно погледала кћер: “Салома, Салома, дете моје, пази, сада се решава и моја и твоја судбина. Ти је имаш у рукама и како је решиш, онаква ће бити. Не ишти, кћери, ни мириса, ни нектара, ни меда, јер ће ти то све страшни Пророк загорчати, као што је мени загорчао. Не ишти ни робиња, ни евнуха, не ишти ваздушних дворова ни прекоморских ћилимова, не ишти, Салома, ни лепих младића јеврејских, ни племенитих витезова римских, јер ће то све бити затровано оштрим језиком страшног Пророка. Салома, драго дете моје, ишти, на првом месту главу пророкову, и све ће ти се остало дати. Глава Пророкова више вреди но пола царства Иродова. Ја знам твоју крв, кћери. Твоја крв је од моје крви, а моја крв не воли Пророкову правду.”
И мајка и кћер познаше се и разумеше се. И судбина стаде између њих и откри им тајне њихове крви. Сласти, више сласти! - говорила је крв њихова, која им је и у очи била појурила.
А Пророк је у то време као пустињски лав, затворен у кавезу, јурио тамо-амо по својој тамној крлеци, ослушкујући не би ли чуо ход правде, и погледајући не би ли је видео. И не чујући је и не видећи, он је викао: “Правдо, дођи!”
Утом се тамничка врата отворише, и Јован виде људе како прилазе ка њему. У рукама једног од њих био је празан тањир и Јован најпре помисли да му он доноси правду на тањиру, но зачуди се кад виде да је тањир празан. Шта ће томе човеку тај празан тањир? У горњим одајама настао је тајац. Иродијада је чекала с нестрпљењем. Ирод је тупо кружио погледом по гостима. Салома је стајала на степеницама и очекивала повратак джелата. Око ње била је поворка робова и лакеја.
После мале паузе джелат се врати и предаде јој тањир са црном, сувом главом Пророковом усред круга усирене крви. Салома весело појури према мајци и предаде јој необични дар.

МОНОГРАФИЈА
Фељтон је направљен према књизи ”Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи” (Издавачи ”Светигора” и Компанија ”Новости”) и може се наћи на киосцима у Србији, Црној Гори и Републици Српској по популарној цени од 360 динара.
(Наставиће се)