ПО успешном окончању Другог српског устанка 1817. године почео је да јача апсолутизам кнеза Милоша који је у периоду до Ђакове буне 1825. године показао своје најстрашније лице. Оштар и суров, прек и безобзиран, кнез се није устручавао да удари и на права српског сељака. Сељака који је, као и увек у српској историји, поднео највећи терет Српске револуције и који се није мирио са Милошевом деспотском владавином. Због тога кнез, познајући менталитет народа који је предводио, никада није био сигуран да су народ али и многи народни прваци прихватили његов аутократски режим. Буне које су оптеретиле почетак владавине кнеза Милоша јасно показују да његов “страх” није био без оправдања.
Значајну претњу Милошевој владавини представљале су припреме за буну у рудничкој нахији о којима је Вук Караджић записао:
“На свршетку године 1824. дођу некакви људи из нахије рудничке и пожешке Книћанину Васи... те му кажу да су наумили подићи буну у целој Србији”...
У организовању буне уз Максима Коломбоћа, Обрада Тару и Сава Ратковића, учествовао је и војвода Рако Левајац. Припреме буне биле су, наравно, тајне и није дошло до отвореног позивања народа на буну. Међутим, речи Јована из Бреснице на саслушању у Крагујевцу јасно показују да су завереници, познајући расположење народа били уверени да ће имати много присталица. На састанку у Мрчајевцима завереници су се заклели да једни друге неће издати.
Разлози за организовање буне лежали су у “кнежевском зулуму, преко више скупим порезима”, новим ерарним установама (ћумруцима и скелама), ограничавању трговине стоком. Затим у “Милошевим посланицима који иду по земљи псују народ, закон и крст и мерсе и среду и петку”, у “зактевима народним да се више не сече” (да нико не може бити погубљен без одлуке своје кнежине и “све скупштине”)...
Из историјских извора који се односе на овај догађај није јасно како је Рако Левајац избегао хапшење пошто је завера откривена, нарочито ако имамо у виду податке до којих је дошао руднички кнез Јоксим водећи истрагу по Милошевом налогу.
Кнез Јоксим је са више страна дознао о свакодневним сусретима Рака Левајца, Максима Коломбоћа, Обрада Таре и Сава Ратковића, у време организовања буне.
По казивању Сима Аджамовића, Ратковић је често боравио у Горевници и састајао се са Раком у кући Марка Алесандрића, а Коломбоћ је свакога дана долазио у Ракову кућу. Такође, о значајној улози Рака Левајца у организовању буне сазнајемо и из писма које је кнез Јоксим добио са налогом да и Рака Левајца одведе Милошу у Крагујевац. Вероватно је захваљујући Милошевој заокупљености Ђаковом буном која је почетком 1825. године избила у смедеревском крају остао некажњен. Некажњен уколико се заборављање Раковог имена од стране кнежевих потомака, не сматра казном.

КАД УНУЦИ ЗАБОРАВЕ
ЛИЧНОСТ Рака Левајца - заборављеног војводе могла би да послужи као савршена илустрација у критици коју је, поводом “кратког памћења” и олаког заборављања, на рачун сопственог народа изрекао историчар Милан Ђ. Милићевић у свом Поменику: “Обраћао сам се потомцима да ми јаве што се зна у породицама о заслужним прецима, па сам од њих, некад, примао одговоре да унуци баш ништа не знају о дедима својим мада су деди били војводе, а унуци су пуковници... Најпосле, упутио сам се ка гробовима и почео сам куцкати и од маховине и наноса чистити њихове плоче, крстове и друге покојничке белеге. Душа ваља, и тамо сам сретао протојереје који крстове заслужних покојника чупају, божем, да прошире простор око цркве; виђао сам потомке који плоче својих предака остављају дунђерима да их лупају и новој звонари у темеље бацају.”
(Наставиће се)