ПО отпочињању Другог српског устанка 1815. године, Рака Левајац се поново нашао у првим устаничким редовима. После битке на Лјубићу код Чачка, приликом повлачења Турака преко планине Јелице, он је убио сина Скопљака-паше. У вези са овим догађајем говори се о великом јунаштву и мегданджијском умећу по којем се могао мерити са Хајдук-Вељком Петровићем и Јовом Курсулом. Међутим, ово казивање потомка војводе Рака Левајца показује нам сву сложеност проблема коришћења усменог предања као историјског извора. У народној песми "Бој на Дубљу" посвећеној погибији војводе Милића Дринчића, помиње се и Рака Левајац:

… Голем јунак бесни Скерла,
пред пашина сина стао
па га жива с коња скино
Младости се смиловао.

Али пашић лудо Туре,
вади тајем пиштољ мали,
па му кришом ватру даје,
и на бесног Скерлу пали.
Звизну тане покрај главе,
обрањен се Скерла виде,
Али само зубма шкрипну
па пашићу главу скиде...

Имајући у виду казивање потомка војводе Рака Левајца, као и народну песму која је такође проблематична као ваљани историјски извор, остаје недоумица да ли је војвода Рака Левајац погубио и сина Скопљак-паше после битке на Лјубићу и сина извесног Марјам-паше у боју на Дубљу, односно, да ли је војвода, игром случаја, био предодређен за ликвидацију синова турских великодостојника... У сваком случају, народна песма "Бој на Дубљу", осим на јунаштво и мегданджијско умеће војводе Рака Левајца указује и на његово чојство и витештво својствено српским ратницима устаничког периода.
По одлуци Милоша Обреновића, после смрти војводе Милића Дринчића, титула моравског војводе додељена је Раку Левајцу чија се власт протезала на двадесет два села моравске кнежине.До када је остао на том положају не може са сигурношћу да се тврди. Можемо само претпостављати да је поновни пад војводе Рака Левајца уследио 1824/25. године.
Рака Левајац војвода у Првом и Другом српском устанку, близак родоначелницима обеју српских нововековних династија ипак је био ближи Милошу и Обреновићима. Можда је због тога са њима поделио и злу судбину за коју су криве жене. Свакако војводу немирног духа не можемо видети као патријархалног српског домаћина с почетка XИX века.
Рака Левајац се женио три пута. Са првом женом чије име није запамћено није имао деце. Она је умрла пре 1813. године. Пошто је изгубио титулу и остао без жене, крајем Првог српског устанка војвода је запао и у материјалну кризу. После слома устанка ситуација у којој се нашао била је још тежа пошто су му Турци, вративши се у Србију, спалили кућу. Због свих недаћа које су га задесиле поново се окренуо трговини стоком. Јасно је да му је трговина ишла од руке пошто је врло брзо успео да стекне значајан иметак од којег је, на Петровића брду у Горевници, саградио нову кућу. Тргујући, упознао се са удовом Обренијом Пјевић из Драгачева којом се оженио. Са њом је имао четворицу синова: Тома, Рајицу, Јована и четвртог којем се име не зна. Обренија је из првог брака имала једног сина – Ранка. Овај брак се завршио разводом, а разлог је био, благо речено, боемски живот којим је Рака Левајац живео, трошећи велике количине новца у друштву привлачних жена. Има индиција да је тако поново запао у тешку материјалну ситуацију, тако да живот није завршио као богат човек.
У трећем браку Рака Левајац је био са извесном Јелком којом се, наводно, оженио по наређењу кнеза Милоша, пошто ју је, како се у народу говорило, "осрамотио". Обренија, жена из претходног брака је, после развода, живот наставила са синовима на имању у Мрчајевцима.
(Наставиће се)