КАРАЂОРЂЕВОМ позиву на устанак 1804. Рака Левајац се одазвао заједно са братом Радосавом, Лазаром Мутапом, Милићем Дринчићем, Јованом Курсулом. Устанике је предводио Милан Обреновић, који ће постати руднички војвода.
Прво појављивање Рака Левајца међу најугледнијим устаницима везано је за Остружничку скупштину, одржану од 6. до 15. маја 1804. године. Уз Карађорђа скупштини су присуствовали и Станоје Главаш, Младен Миловановић, Теодосије Марићевић, Јанко Катић, Васа Чарапић, Танаско Рајић... То је било прво окупљање свих нахијских и устаничких старешина од почетка устанка. Поред припрема за преговоре са дахијским изасланицима у Земуну, на скупштини је било речи о даљем развоју устанка, организацији устаничке власти, набавци наоружања...
У време Остружничке скупштине одржани су и преговори устаника са Турцима у Земуну. Преговори су се одвијали под покровитељством Аустрије, од 28. априла до 10. маја 1804. године. На преговорима Карађорђе се појавио са још шеснаест одабраних српских изасланика, међу којима је био и Рака Левајац као представник западног Поморавља.
Присуство Рака Левајца овим значајним догађајима из првих дана устанка јасно сведочи о угледу који је уживао и у својој средини и међу устаницима. Такође, треба имати у виду и чињеницу да је Рака Левајац у народу био познат као веома даровит говорник.
После Остружничке скупштине и преговора у Земуну настављени су сукоби устаника са Турцима.
Новим устаничким успесима сужена је опсадна линија око Београда, а убрзо су ослобођени Пожаревац и Смедерево. У овим операцијама рудничком војском, у којој се налазио Рака Левајац, командовао је сам Карађорђе.
Године 1806. Рака Левајац је био учесник битке на Мишару: Лазар Мутап, Рака Левајац, Ристић из Јасике и неки други успеше некако да се пробију кроз шуму и избију на чело колоне. Када се шума проредила и сагледао њен крај, Карађорђе је наредио Петру Јокићу и Лазару Мутапу да узму неколико коњаника и изјашу напред и виде има ли Турака у близини.
Извидница је убрзо избила на историјско Мишарско поље, писао је Милан Стевановић.
После победа устаника код Сјенице и Суводола у пролеће 1809. године, војвода Милан Обреновић и Рака Левајац прешли су са 3.500 Срба преко Колашина и упутили се пут Васојевића, ка црногорској граници.
Истовремено, Рако Левајац и Чолак Анта Симеуновић били су у улози Карађорђевих изасланика. Из Мораче, 23. јуна упутили су писмо владики Петру И Петровићу, којим га обавештавају о томе да се Карађорђе налази у Равном Хасу (околина Иванграда) и да се припрема за напад на Колашин.
МеЂутим, неуспех устаничке војске у јуну 1809. године на фронту према Нишу присилио је Карађорђа да одустане од планова за проширење устанка према Црној Гори. Рака Левајац и Чолак Анта Симеуновић остали су у Морачи до септембра 1809. године одакле су се преко турске територије пробили у Србију, носећи писмо владике Петра И Карађорђу.
Војвода нахије ужичке Рака Левајац је постао вероватно 1810. године после смрти војводе Милана Обреновића. Титулу је носио до 1813. године.
После сукоба са Карађорђем остао је без војводске титуле.
Међу учесницима буне хаджи Продана Глигоријевића 1814. године, у историјским изворима нема Рака Левајца. Нјегова уздржаност у време буне која није имала изгледа да успе показује политичку проницљивост бившег војводе.
Такође, разлоге оваквом држању треба тражити и у његовој блискости са Милошем Обреновићем у међуустаничком периоду.
(Наставиће се)