МАНДАТ за састав нове владе добио је Никола Узуновић. Полазећи у двор рече:
"Идем господару!"
Сви радикали били су око Баје и није се могла замислити влада а да он не буде њен председник! Пашић је говорио да још мора завршити један важан посао, а онда ће заувек сићи са политичке позорнице. Тај важан посао био је свима познат. Морао је да брани своје име од подметања да је имао удела у аферама. Није желео нико да га замени, па чак ни његов близак партијски друг, какав је био Узун, и одмах је пустио у јавност вест да нови мандатар нема одобрење председника странке:
"Господин Узуновић отпочео је преговоре за састав нове владе у име Радикалне странке без икаквог овлашћења њеног шефа, господина Пашића. Све демарше и све кораке које он чини, чини их искључиво на своју руку и своју личну одговорност, не ангажујући тиме ни Радикални посланички клуб, ни њеног шефа, г. Пашића."
Узуновић је вратио краљу мандат. На предлог председника Народне скупштине Марка Трифковића, краљ је као првог консултанта позвао у двор Николу Пашића. Аудијенција је заказана за 9. децембар, у четири по подне. Радикали су били задовољни. Они су увек желели само то: да се иде парламентарним путем, и ништа друго. Због тога су се и опирали - што се није пошло парламентарним путем. Пашић је седео у својој кући и чекао време да пође на заказану аудијенцију и прими од краља мандат за нову владу чији ће он бити председник.


Фама о благу

ЧУДНА је била та породична Пашићева кућа.
Некако неуко пројектована, с накалемљеном мансардом и стакленим вестибилом. Више је личила на дом неког трговца који се обогатио у некој паланци, па дошао да живи у престоници, него на резиденцију најстаријег и најмоћнијег политичара у Краљевини СХС и вођу Народне радикалне странке.
Причало се да је кућу пројектовао сам Пашић, плашећи се да ће архитекте изневерити његове жеље. С друге стране, зуцкало се да је лукави и неповерљиви Баја, за сваки случај, саградио и тајне просторије, за не дај боже! Претурио је преко главе толико преврата и атентата, па нек се нађе! Било је и гласина да се у тим скривеним одајама, у које се улази кроз невидљива врата, крије силно благо.
О томе колико је Пашић богат кружиле су праве легенде. Сигурно је да се са својим богатством убрајао у најимућније Београђане. Није волео скоројевићка хвалисања, пазио је да ничим не изазове завист, али је често био пресретан нападима. Држао се мирно, чак и када би га обасули гадним псовкама.
Једном, враћајући се с посла, наиђе на групу самосталаца, која га напада повицима и претњама. Затече укућане, узбуђене и преплашене. С чуђењем запазише његову ведрину, благост и осмех. "Прелазим преко тога света. Све је то пролазно, та ларма и сва та дрека. Ја не одговарам чак ни на све нападе у новинама, а камоли на ова довикивања... Они су учили политику од мене као шегрти и калфе, па сада верују да су мајстори у политици..."
Мрзе га политички противници зато што је јачи од њих и деценијама их спречава да се домогну високих положаја: истомишљеници га не воле, јер од њих тражи апсолутну покорност, краљ Александар га не мари, зато што му оспорава апсолутну власт, која му припада рођењем, како он сматра, и осведоченим победама његове војске у три последња рата, син Радомир га једва подноси, зато што му стално набија на нос његов распусни живот, и расипништво, а уза све то мора да прекида своје лумперајке да би свако вече у одређено време пожелео свом татици "лаку ноћ". Ђурђина, одана супруга, провела је младост у Трсту и Фиренци, писала је поезију и маштала о узвишеном животу међу племенитим људима, а стално страхује на Балкану. Кћерке му замерају што је исувише попустљив према сину, који својим скандалима блати целу фамилију. Сиромашни га мрзе што је неизмерно богат, а новопечени богаташи што му све полази за руком.

Нјихов деда

ВОЛИ га само унучад, али не као Николу Пашића, председника владе и вођу Радикалне партије, него као свог дедицу. Деца воле старе људе због лепих прича, а стари су опет најрадије са децом, зато што им она верују, што их слушају, што им игром прекраћују дуге часове осамљености и разгоне осећање да су напуштени и остављени и да више нису никоме потребни. Он је унучади поклањао играчке, мало трошка за слаткише и шећерлеме, лепе приче.
Одрасли људи не воле старце на власти, јер им се чини да је њихова старачка мудрост спора, себична и лажна, а деци је сасвим свеједно ко је на власти, јер у својој игри могу бити цареви, краљеви, владари, јунаци и богаташи, све што замисле.
За Пашића се причало да је трули богаташ, да му то, упорно и слепо, држање политике и власти служи за стално богаћање. По кафанама и страначим клубовима распредало се о њему као о седобрадом ђаволу, као о средњовековном алхемичару, који се ноћу осамљује у мистериозним подрумима и, у савезу са нечастивим, претвара све у злато, све што додирне, као митски краљ Мидас.
Без искрене жеље да се пред парламентом испита целокупна имовина сваке истакнуте политичке фигуре, као што је то код Енглеза, разни интриганти потхрањивали су приче о Пашићевом небројеном благу. Он је волео новац, разумео је добру његову снагу, свуда, па и у политици, али ту је био и мутан страх од сиромаштва, стечен још у детињству и младости, када је остао сироче, који га је гонио да стиче и чува. Новац је човеков највећи пријатељ, а не пас, како говоре будале.
(Наставиће се)