У КРАГУЈЕВЦУ је 1. јула 1838. године, указом кнеза Милоша Обреновића, основан Лицеј. Министарство просвете наредило је да се прве две године предају: филозофија, општа историја, чиста математика, статистика, немачки језик и цртање. Предлог наставног плана одобрио је лично кнез Милош, а настава је почела 1. октобра. Први наставници су били професори Крагујевачке гимназије Петар Радовановић и Атанасије Тодоровић.
Прве године постојао је само један - општи смер, а друге је уведена и философија и нови предмети - физика, практична геометрија и француски језик. Следеће, 1840. године, уведено је и православно одељење. За првог ректора Лицеја именован је Атанасије Николић, а међу професорима су били Константин Бранковић, Јован Рајић, Јован Стерија Поповић, Јанко Шафарик, Ђура Даничић, Коста Цукић, Јосиф Панчић... За 25 година рада на Лицеју се школовало 1.216 студената, узраста од 17 до 22 године.
Међу ректорима Лицеја били су Исидор Стојановић, Константин Бранковић, Гаврило Поповић, Игњат Станимировић, Сергије Николић, Јанко Шафарик, Сава Јовшић, Емилијан Јосимовић, Вук Маринковић, Коста Цукић, Рајко Лешјанин. Најдуже је на овој функцији био Константин Бранковић, који је осам година био на челу Лицеја.
Лицеј је из Крагујевца 1841. године премештен у Београд, а седиште је било у Конаку кнегиње Лјубице. Лицеј је основан готово истовремено са Отоновим универзитетом у Атини, најстаријом грчком високошколском установом, а 22 године пре првог румунског универзитета, који је почео рад 1860. године у Јашију. Србија је имала универзитет 25 година пре отоманског универзитета - Дарулфунуна, насталог у Истанбулу и пола века пре прве бугарске институције високог образовања - Вишег педагошког курса у Софији.
Законом о устројству Велике школе, који је донет 24. септембра 1863. године, Лицеј је трансформисан у Велику школу. Тадашњи министар просвете Коста Цукић поднео је предлог Државном савету по коме би Лицеј требало да постане академија наука и највеће училиште у Србији. Овај предлог је прихваћен, али је било натезања око назива, да би на крају, ипак, училиште добило име Велика школа.
Услов за упис у Велику школу био је да ученици већ знају да читају, пишу и рачунају. У школи се стицало образовање за разне профиле који су били пре свега неопходни тадашњој држави. Пример за то је одељење за право, где су студирали будући правници, неопходни државној администрацији. Зграда у којој су се одржавала предавања била је мала да прими све ученике, па је већ следеће године промењена. У новој згради одржавана је настава све до краја Првог српског устанка 1813. године, када је и школа престала да ради. Ова зграда сачувана је до данас и у њој се налази Музеј Вука и Доситеја.
Велика школа била је највиша образовна институција у Србији између 1863. и 1905. године. Основана је законом од 24. септембра 1863. године, као наследник Лицеја. У закону је била дефинисана као "научно заведење за више и стручно изображење", односно научни завод за више и стручно образовање. Врховна власт био је министар просвете, а Великом школом су непосредно руководили ректор и Академијски савет. Ректора је постављао владар, а први је био именован Константин Бранковић.
Налазила се у здању које је један од најбогатијих Срба тог времена Капетан Миша Анастасијевић, поклонио "своме отечеству", а које и данас краси Студентски трг и једна је од најлепших зграда у Београду. У свом саставу Велика школа имала је три одељења, односно факултета - Филозофски, Правни и Технички, који су били смештени у десном крилу ове палате. Програми су се у знатној мери преклапали, тако да су студенти углавном добијали опште образовање, а премало стручно. Филозофско одељење се студирало три године, а правно и техничко четири.
У левом крилу налазила се Гимназија, а на првом спрату Министарство просвете и црквених дела. На главни улаз улазило се у министарство и Велику школу, а у Гимназију из дворишта. Капетан Миша је зграду сазидао желећи да у њој једног дана буде државна резиденција када он постане први човек Србије, али га је живот одвео у друге послове.
(Наставиће се)