ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ Савета министара Европске заједнице, Данац Јенсен, донео ми је ултиматум Европске заједнице: ако не прихватимо женевски споразум који диктирају Европска заједница и Америка, предстоји нам потпуна политичка и економска изолација, тежа од досадашње. Затварају нам и последње рупице на логору у који су нас заточили, удвостручујући бодљикаву жицу и страже. Јасно нам каже Јенсен: "Ви сте одговорни за рат у Босни и све његове несреће. Чека вас мрачна будућност". Мрачнија, дакле, и од садашњице! "Или ће Срби да живе заједно са Муслиманима, или неће постојати", прети Јенсен; тако нам је само Хитлер претио. Нова европска демократија неодољиво подсећа на Хитлеров" нови поредак". Очитао сам политичку лекцију том европском игноранту, северњачки дрском и суровом, и одбио ултиматум.
Бележи Добрица Ћосић у "Пишчевим записима" 9. јануара 1993. године и наставља:
Одржана је седница Државног савета, коме је, поред представника Републике Српске, присуствовала и делегација Српске Крајине. Расправљало се о ставовима за преговоре у Женеви, нацрту споразума о Босни и Херцегони и примени Венсовог споразума у Републици Српској Крајини.

НЕМА УНИТАРНЕ БОСНЕ


Био је то дуг и мучан разговор, у коме су се испољиле велике разлике између нас из СР Југославије и вођства Републике Српске. Крајишник је реферисао о одлукама њихове скупштине, које изражавају принципијелну несагласност са женевским пројектима. Срби одлучно одбијају да уђу у унитарну државу Босну и Херцеговину, за чију самосталност нису гласали на Алијином референдуму, и захтевају да се уважи постојање српске државе - Републике Српске, на принципу права народа на самоопредељење које су искористили сви југословенски народи сем Срба. Они се залажу за "сложену државу", коју чине три самосталне националне заједнице. Одлучно одбијају цепање српског народа на провинције према понуђеним мапама. Срби се осећају победницима и нису спремни на радикалне уступке и компромисе, који би их одвели у заједничку државу с Муслиманима и Хрватима, с којима су у стравичном рату.
Караджић и Кољевић су убеђени да су предлози Венса и Овена "провокативно антисрпски", написани тако да их Срби одбију. Венсови и Овенови предлози теже стварању унитарне државе БиХ, у којој ће Срби изгубити национални идентитет и потпасти под муслиманску хегемонију. Радован је уверен да смо због "ситних корака" у распаду Југославије изгубили прилику да створимо јединствену државу српског народа. Ако сада прихватимо женевске пројекте, "бићемо готови за народ", "Србија се неће спасти рата и биће сведена на београдски пашалук". Наш је спас, по Радовановом мишљењу, да се у овој историјској кризи понашамо као јединствена нација. Заложио се за "шокантан чин": проглашење уједињења Републике Српске са Србијом, Црном Гором и Републиком Српском Крајином. Тим чином приморали бисмо међународне факторе да "промене сценарио" решавања југословенске кризе.
Кољевић је одлучно подржао Караджића, тврдећи да "повратка у унитарну Босну - нема... То српски народ у БиХ неће да прихвати, без обзира на то какве ми овде одлуке будемо донели". Никола предлаже "крупан потез" - сазивање свесрпске скупштине, која би донела одлуку о уједињењу српског народа у једну државу. Последњи је час да остваримо национални циљ.

БЕСНА АТИНСКА НОЋ

Новинар Драгослав Ранчић био је саветник Добрице Ћосића, председника СР Југославије (од јуна 1992. до маја 1993. године) и у том својству пратио активности председника државе, између осталог, и око разрешења босанске драме. У књизи "Добрица Ћосић или председник без власти" Ранчић сведочи о каквим околностима је Радован Караджић ставио потпис на Венс-Овенов план у главном граду Грчке 3. маја 1993:
"Узбуђење је владало широм света и Караджић је био у жижи: или потпис или смрт", пише Ранчић. "Венс и Овен су вршили притисак преко Мицотакиса, али је главна расправа вођена у хотелском апартману, иза затворених врата, између Ћосића, Милошевића и Булатовића на једној и Караджића, Крајишника, Кољевића и Бухе на другој страни. Сву ноћ и сутрадан до подне убеђиван је Караджић да потпише план. Била је то јединствена политичка драма".
Крајишник је, иначе, путовао у Атину у авиону са Добрицом Ћосићем. У једном тренутку Ранчић је запитао Крајишника зашто босански Срби, под одређеним условима не би прихватили споразум(?) на шта је овај одговорио да би их побили њихови сопствени војници.
Венс, Овен и Столтенберг су давали такичке уступке један за другим, у настојању да из Атине оду са успехом. Милошевић је викао и псовао да се чуло и у ходнику, а онда је Ћосић био принуђен да направи кључни заокрет; рекао је Караджићу да ће Југославија престати да помаже босанске Србе, ако он не потпише план.
"Ћосић ми прича", наставља Драгослав Ранчић, "да је Мицотакис заједно са нашима вршио притисак на Караджића. Расправљало се до три сата ујутро. С времена на време долазио је и одлазио Чуркин, доносећи поруке и мишљења Венса и Овена и обавештавајући их о току расправе. Нјему је много стало да се план прихвати. Мицотакис је, опет, био толико заинтересован да подухват успе, као да се радило о Грцима а не Србима.

ПЛАН ПАО НА ПАЛАМА

Сутрадан је пленарна седница требало да почне у 9, али је одлагана до подне. Чуркин је саопштио да су Туђман и Изетбеговић спремни да чекају до 13 сати, а после тога ће отпутовати. Тада је драма достигла врхунац: босанске Србе требало је за 45 минута убедити у ствари у које нико није могао да их убеди целе претходне ноћи. Мицотакис се "у рингу" добро носио са босанским тврдим главама које су фасцинирале упорношћу и чврстином у одбрани интегритета своје републике.
У 12.40 сати Мицотакис је на документ који је требало потписати ставио своје златно перо и рекао Караджићу: "Потпишите мојим пером и узмите га за успомену".
Караджић је ћутећи ставио на сто, упоредо своје перо. Стискајући слепоочнице зурио је у папир. Крајишник је рекао Ћосићу: "Председниче, реците ми да скочим са петог спрата и ја ћу то одмах учинити. Али нас немојте приморавати да потпишемо овај папир". Кољевић се, измучен, повукао у своју собу. Милошевић је, као тигар, нервозно кружио око стола. Караджић је погнут и нем са главом међу рукама, и даље гледао у папир. Онда је у 12.42 са уздахом потписао да условно пристаје на Венс-Овенов план. Потписао је својим пером, а Мицотакису је вратио његово.
Иако је југословенска делегација била јединствена у приступу и захтеву да се план прихвати, схватио сам да су постојале разлике око мапа. Ћосић, који је стално истицао да је Венс-Овенов план само основа мировног процеса, о мапама је мислио исто што и босански Срби. Милошевић и Булатовић су, опет, били спремни да прихвате мапе.
Пленарна седница у завршници трајала је само двадесетак минута. Караджић је потписао саопштење да потписује мировни план Венса и Овена (девет уставних принципа, војни споразум, мапе предложених провинција и документ о прелазном периоду). Међутим, његови потписи, стајало је у саопштењу, неће важити ако Скупштина Републике Српске, заказана за 5. мај, то не одобри..."
Два дана доцније те 1993. на Палама је заседала Скупштина Републике Српске са само једном тачком дневног реда: Венс-Овенов план. План је једнодушно одбијен, а босанска драма је улазила у нови, крвави чин.

БОРБА ЗА МИР И РАТ
РАТ је у Босни попримио стравичне размере. Ноћас се Сарајево руши. Срби желе да освоје Сарајево. Зашто? Чему то сулудо српско супротстављање читавом свету. То је коначно упропашћивање српске ствари. То је национално безумље изазвано усташко-джихадским злочинима. Моје писмо Радовану Караджићу, у коме стоји да се само политиком мира може доћи до решења српског питања у Босни, није имало одговарајуће дејство, пише Добрица Ћосић у "Пишчевим записима" 9. маја 1992. године и наставља:
Данас сам разговарао с Радованом у Београду. Он се са мном начелно сложио, али је додао: "С Муслиманима се не можемо споразумети ако их не победимо". "Али ми их не можемо победити, Радоване". "Можемо и морамо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним начином нећемо постићи свој циљ". Растали смо се први пут у несагласности. Тај изванредан и даровит човек, храбар борац за уједињење српског народа у овим изузетно тешким данима не показује довољно уважавања реалности. Нема ни људи, ни средстава, ни времена да се организује. Плаши ме развој збивања у Босни. Неизвеснсот је велика. Срби могу доживети пораз.

КО ЗАПОЧИНЈЕ РАТ
У ИЗЈАВИ за штампу, Радован Караджић 3. марта 1992. у Сарајеву каже:
- Ја хоћу да будем поштен овде и нећу да оптужујем никога, мада смо добили инфорамције да се Муслимани организовано мобилишу по Сарајеву и крећу према неким српским насељима. Ми у Сарајеву имамо један број хомогених насеља, Срба и Муслимана. И мада су Срби у тим насељима направили неке одбрамбене формације и узнемирили се... и позвали родбину из околине Сарајева... та родбина је била спремна да дође у Сарајево. И звали су нас и питали: "Шта да радимо?" Ми смо рекли да ипак остану на пристојној дистанци од Сарајева и да се уздрже од било каквих агресивних акција. Чак смо рекли да ако Срби буду нападнути, три-четири сата не смеју ни да се хране. Нек се јасно види ко је почео овај грађански рат. Ко почне овај грађански рат свесно и намерно, на њега ће пасти велика одговорност.
(Наставиће се)