У ВРЕМЕ Маричке битке (1371) преци Радована Караджића живели су недалеко од Скопља, подно планине Караджица по којој су, кажу, и добили име. После тешког пораза на реци Марици, где су Турци однели своју прву победу над Србима, Караджићи су кренули у изгнанство. Пут их је одвео у Црну Гору, у област Лијеве Ријеке. Настанили су се у селу Лопате.
Но, ни ту их није држало место. Око 1630. године, кренули су у нову сеобу. Преко Зете стигли су у Бањане, у близини Никшића. Дурмиторским пространствима тада је управљала имућна породица Ковач којој су Караджићи били добродошли. Ваљало је запети у њиви и око стоке, али и оружјем бранити имање, а Караджићи су за то били као створени. У новом крају главно стециште Караджића било је село Петњица, које је добило име по многим пећинама које га окружују.
Не зна се ко је предводио Караджиће од скопске долине до Лијеве Ријеке. Али се зна, захваљујући истраживању инжењера Крста Караджића, да су у Петњицу међу првима стигли Ђуро Караджић са синовима Митром, Ристом и Бором. Они су овде усадили своје корене из којих ће се разгранати дурмиторска лоза породице Караджић.
По доласку у Петњицу преци Радована Караджића затекли су стару цркву саграђену кад и манастир Морача.

ПО ИЗБОРУ СВЕКРВЕ

Као свој знамен, они су подигли Кулу Караджића, утврђење од камена, које је ушло и у народну песму.
Караджићи су део племена Дробњаци. Важили су за вредне и разборите људе, али и за хајдуке и разбојнике. Имали су снаге да ударе и на страшног Смаил агу Ченгића. У тешким временима - а њих је овде било највише - кад би у Петњици владала глад, кретали су у оружане пљачке. Отимали су од оних који имају. Чинили су то често са дружином Баје Пивљанина.
Вуко Караджић, Радованов отац, свет је угледао 1912. године. Нјегов отац Стеван и мајка Марица имали су четири сина - Вуко је био најмлађи. Више је, кажу, био склон песми него тежачким пословима. Важио је за гуслара на гласу и мајстора за дипле.
Кад је почео Други светски рат, Вуко је имао 29 година. Између две војске
- партизана и четника
- определио се за ове друге.
Иако је рат беснео (“исклаше се браћа међу собом”) Вукова мајка Милица пошто-пото хтела је да ожени сина и да га “више веже за кућу него за пушку”. Она му је и одабрала девојку. Била је то Јованка Јакић из Добрих Села. Ово место звали су Мала Москва. Сви његови житељи били су на страни партизана, а Јакићи су у томе предњачили. Иако је све говорило да ниједна девојка из Мале Москве никада неће поћи за четника, то се ипак догодило, највише захваљујући дипломатској вештини младожењине мајке. Марица Караджић успела је да “заћуте и попусте ’чистунци’ са обе стране”.
Јованка Јакић удала се за Вука Караджића 1943. године. Нјој је било 20, а њему 31. година.
Јованка Јакић рођена је 27. септембра 1923. Као девојчица од 12 година остала је без оца. Имала је шесторо браће и сестара. Отац јој је добио упалу плућа, и како тада у Дробњацима под Дурмитором није било ни лекара ни лекова, “седми дан је отишао пред Бога”.
Кад је Радован Караджић дошао у жижу наше и светске јавности, многи новинари су покушали да разговарају са његовом мајком Јованком. Насртаје медија она је избегавала како је знала и умела. Говорила је само онда кад је сматрала да сину Радовану, који јој је “увек био ослонац у свему”, треба да притекне у помоћ.
Најпотпунију исповест о себи и својој породици Јованка Караджић дала је Лјиљани Булатовић, која је ту причу објавила у књизи “Радован”. Ево укратко њеног животописа:

Јованка каже да је за оца била “пуно везана, баш пуно”.
“Била сам му много привржена. Кад је умирао, његове последње речи су биле: “Јованке ми је најжалије, јер она жели да сваког заштити. Никога не може да одбије, никоме неће да каже да нешто не може да учини’. Пошто сам изгубила оца, чинило ми се да ме више нико не воли.”
Јованкина породица живела је на тврдој и посној земљи. Сејали су жито, садили кромпир, гајили стоку. Кад јој је отац умро, све је пало на плећа њене мајке. Деца су јој помагала колико су могла. Највише Јованка. “Да бисмо зарадили ораче, копаче, жетеоце и косце, морали смо да помажемо другима. Намучили смо се живих мука”, каже она.

Јованка овако описује своју удају за Вука Караджића:
- Јакићи су листом били у партизанима, као и цело наше Добро Село. Али, што се тиче лично наше породице, нико није био у партизанима. Отац нам је био умро, а ми смо за време рата сви били деца. Моја и Вукова мајка су се познавале. Једном приликом, још као девојчицу, послала ме је мати у Петњицу да питам Марицу Караджић има ли да јој зајми мало жита, док наше сазри. Марица ме је помиловала по глави и рекла: “Ово је моја девојка”. Мени је то било као да је рекла - ово је моје дете. Толико сам томе придавала значај. Касније, кад сам се задевојчила, Марица је говорила своме Вуку да ме потражи и запроси. Гонила га је, богме, гонила.
Свој први сусрет са Вуком Караджићем, Јованка овако описује:
- Бејах кренула у Неговођу код мамине браће од тетака. Срели смо се на путу за Буковичку гору. Снег је био. Ја сам њега из далека угледала, па сам главу брзо замотала марамом да ме не би препознао. Кад је наишао, ставила сам ногу ван пртине. Он ми је назвао добар дан и ја њему, и прошао. Вуко се тог дана баш враћао од моје мајке. Ишао је да пита за мене и она ме је њему обећала. Ја то тад нисам знала.

БОГ ВУКА ОДБРАНИО

Јованкина старија сестра удала се одмах после очеве смрти, а да није питала мајку да ли се слаже са њеним избором.
- Мајка је због тога много патила - каже Јованка. - Говорила ми је кроз сузе: “Што се ја мучим узалуд кад ме ни једна од вас неће питати кад се буде удавала”. Ја сам јој рекла: “Е, вала, ја хоћу да те питам, па дала ти мене коме или не дала, или ме оставила код себе.” И одржала сам обећање. Понеки од момака ми се и свиђао, неки су желели да се удам за њих, али сам им говорила да најпре питају моју мајку. Своју реч не бих погазила ни за живот.
Било је то у зиму 1943. У Петњици глад.
Ништа није било родило - каже Јованка. - Ја и једна сестра што је била иза мене, носиле смо лист, брале брст, мучиле се, радиле све што се могло само да би се остало у животу. Једном приликом сестра ми рече да ме је мајка “оном Вуку Караджићу обећала”. Ух, кукавице сиња! Мени одмах прође кроз главу да смо у рату. Како ћу се сад удавати. Ја сам била девојка без икакве мане. Ако није срамота рећи, и данас се у нашем крају за поштену цуру каже “као што је била Јованка Јакић”.
Јованка каже да јој је дошло да полуди:
- Каква црна удаја усред рата! И то још за Вука Караджића чија ми се лепота није допадала. Ја нервозна. Не могу да спавам, не могу да једем. Мајка направила питу и ставила на сто. Узмем залогај, ја једам њега, он једе мене. Мајка каже: “Јованка, што не једеш?” А мени грунуше сузе. “Једем колико могу”, кажем. А она мени: “Знам ја шта је теби. Али не треба да бринеш. Ти никоме ништа ниси обећала, ниоткога ниси ништа узела. Од удаје за Вука Караджића нема ништа.”
“Како нема”, кажем ја. “Јеси ли му ти, мајко, рекла.” “Јесам, али то није важно”, каже она. “Да знаш да је важно. Ја сам теби дала реч. Ја је нећу погазити. А ти си њему дала реч и ја ти не дам да је погазиш“.
Дијалог између мајке и ћерке овако се завршава:
Мајка: Зашто нећеш да погазиш реч?
Ћерка: Зато што сам без заштите. Моја су браћа мала. Оца немам. Изложена сам и гори, и води, и путу. И може ме Вуко негде срести, а испрошена сам, и нос ми откинути. Оно што сам ја рекла теби, то остаје. Оно што си ти рекла њему, то остаје. И биће тако.
И тако је било. Вуко је, затим, са четницима отишао у рат, “негде у Босну, по неким вукојебинама”, каже Лука Караджић, млађи Радованов брат.      

 

ПОТОМАК ВЕЛИКОГ ПРЕТКА


РАДОВАН Караджић је далеки потомак Митра Караджића. Он је из исте лозе из које је потекао Вук Караджић, творац модерног српског језика, писма и књижевности. Идући трбухом за крухом Караджићи су се, касније, из Петњице селили у друге крајеве. Многи су стигли у Србију, мењајући презимена у Ђуриће, Дивљане, Петровиће...

БОЖЈА НЕСРЕЋНИЦА


Колико је био тежак и чемеран живот Радованових предака говоре и ови стихови посвећени војводи Стојану Караджићу:
Сан уснила љуба Анђелија,
Вјерна љуба војводе Стојана,
На десници Стојановој руци
И бијелој Караджића кули,
У Петњици божјој
несретници,
Ђе вас Дробњак
притиснула тама,
Око таме опасале гује,
На јаворје наслониле главе,
Па зинуле гује
на Морачу.
(Наставља се)