НА прилике у логору, барем посредно, деловали су и значајни догађаји на светским ратиштима и све извеснији исход рата (Стаљинградска битка, капитулација Италије).
Међутим, ефекат који је имало савезничко бомбардовање логора средином априла 1944. године не може да се упореди ни са једним ранијим догађајем.
Савезничка бомбардовања Београда и Земуна у априлу 1944. године била су не само разорна и са много жртава, него су и поразно деловала на расположење становништва.
На ускршњу недељу, 16. априла 1944, небо над Београдом сјајило се од савезничких авиона, који су у Београђанима изазивали радост и наговештај слободе.
Међутим, уместо да продуже ка циљевима на истоку, они су “тепихе” бомби почели да бацају на Земун и Београд остављајући за собом пустош и смрт.
Наредног дана бомбе су пале и на Прихватни логор Земун.
“Круг је био покривен лешевима и раскомаданим телесима, а песак натопљен локвама свеже и усирене крви: права касапница!
Ту смо изгубили око сто деведесет људи. Поред мртвих, било је и неколико стотина рањених, те су логорски павиљони били претворени у болнице иако нигде није било постеља, а још мање материјала за превијање или за хируршке операције - мада је било више лекара и хирурга међу самим затвореницима” (сведочење др Д. Стевановића).
И поред свих разарања и жртава, бомбардовање је било велика прекретница у логорском животу.
У Команди логора завладала је потиштеност, спласнуо је убилачки елан и код њих и код припадника унутрашњег обезбеђења.
Истовремено, заточеници су живнули, много слободније су разговарали и коментарисали догађаје јер свима је био јасан исход рата.
Остваривши пуну контролу над хрватском полицијом, немачке окупационе власти одлучиле су да логор на Београдском сајмишту предају у њене руке.
До 17. маја 1944. године хрватска полиција (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност) преузела је логор под своју управу, али је он и даље служио углавном за немачке потребе.
Током јуна и јула 1944. готово сви преостали заточеници упућени су на рад у Рајх.
Даље постојање логора на Сајмишту, на несигурном месту, изложеном савезничком бомбардовању, у непосредној близини територија под контролом НОП-а, морало је да делује на процену целисходности даљег постојања логора.
Уз то, хрватски логор у Винковцима није био далеко и могао је да задовољи потребе за смештајем све мањег броја заточеника.
У јулу 1944. године нису више постојали ни разлози ни могућност за постојање логора на Београдском сајмишту и логор је у другој половини истог месеца расформиран.
Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, утврдила је да је у логор на Београдском сајмишту доведено укупно од 90.000 до 100.000 заточеника, међу њима и око 7.000 Јевреја из Србије. До овог броја Комисија је дошла једино на основу изјава преживелих заточеника.
Међутим, у овом погледу изјаве су углавном непоуздане и имају низак степен веродостојности.
На исти начин, Комисија је дошла и до укупног броја заточеника који су изгубили живот у логору. До броја од “преко 40.000 утврђених жртава”, међу којима и око 7.000 Јевреја,
Комисија је дошла до ове бројке углавном на основу слободних процена у изјави двојице преживелих заточеника, и то оних који су наводили највеће бројеве.
Према нашим истраживањима, од оснивања Прихватног логора Земун, почетком маја 1942. године, до распуштања логора у другој половини јула 1944. године, у логор су доведена 31.972 заточеника.
При утврђивању укупног броја жртава мора се поћи од резултата ексхумација извршених на гробљима у Земуну и на Бежанијској коси (10.100), које је организовала Комисија за утврђивање ратних злочина.
Нашим истраживањима утврђено је да је у периоду од оснивања па до распуштања Прихватног логора Земун, од укупно 31.972 заточеника доведених у логор, у логору или непосредно после одвођења из њега, живот изгубило укупно 10.636 заточеника.
То је једна трећина од броја доведених или просечно 13 жртава дневно.
У “филијалама” логора, у Сабирном логору организације Тот и у радном логору на Островачкој ади, живот је изгубило 1.536, односно 712 заточеника, укупно 2.248.
Према томе, укупан број жртава Прихватног логора Земун, заједно са његовим “филијалама”, био је 12.884.
Због стања историјских извора (непотпуних), реално је претпоставити да је број страдалих, као и број доведених заточеника, ипак, већи.
Стога, бројеве од 31.972 доведених и 10.636 (12.884) страдалих, треба сматрати приближним доњој граници и броја доведених и броја страдалих заточеника Прихватног логора Земун на Београдском сајмишту.      

ПАРАДА КРОЗ БЕОГРАД

ПОСЛЕДНјИ пут павиљони Београдског сајмишта искоришћени су за заточење крајем септембра 1944. године.
После принудног рада у Борском руднику велика група мађарских и бачких Јевреја 17. септембра те године упућена је пешке ка Београду.
Исцрпљене заточенике после осам дана пешачења мађарска стража натерала је да постројени парадним маршом прођу кроз Београд.
Они су затим одведени на Сајмиште одакле су после три дана кренули ка Мађарској у сусрет смрти.
Тако су крајем септембра 1944. године на Сајмишту кратко били заточени Јевреји, а управо они су децембра 1941. године били први заточеници логора на Сајмишту.

КАЗНА КАО ПОМИЛОВАНЈЕ

УПРАВО је актуелна судбина Петера Егнера, осумњиченог у САД за убиства на Сајмишту и у Јајинцима, али, судећи по казнама његових “колега” из немачке команде, ни он нема разлога за велику стрепњу. Овај витални 86-годишњак стигао је у Америку 1960. и у међувремену обилазио места у Србији, баш као прави туриста, без имало гриже савести. Тек сад се траже подаци о његовој умешаности у убиства хиљада људи и могуће је да на крају стигне пред суд у Београду. Није лоше прошао ни пуковник СС Емануел Шефер, који је у Келну осуђен на шест и по година затвора, мада је из Србије стигло мноштво доказа о његовој директној умешаности у “коначно решење јеврејског питања”.
У овом фељтону већ помињани Херберт Андорфер и Едгар Енге, командант и његов заменик на Сајмишту, готово нису осетили последице страшних злочина. Андорфера је аустријски суд 1967. осудио на две и по године затвора, пошто је негирао било какву везу са покретном гасном комором. Енгеа су у ратно време назвали Джелат, због стрељања хиљада људи у Јајинцима, па ипак је 1968. пред немачким судом проглашен невиним!
За све њих казну је изгледа платио СС генерал Аугуст Мајснер, који “није могао да спава док год има живих Срба”. Осуђен је на смрт 1946. године у Београду, а ко зна, да је успео да се докопа Немачке, можда би га и данас јурили по свету.
КРАЈ