ОД краја маја до средине септембра 1943. године један ограђени логорски павиљон коришћен је и као пријемни логор за ратне заробљенике, прво за четнике заробљене у операцији “Шварц”, а после капитулације Италије краће време и за италијанске ратне заробљенике.
Од 20. септембра као заробљенички логор коришћен је некадашњи логор организације “Тот” на Ушћу, који је добио ново име: Пролазни заробљенички логор 172 Земун (Дулаг 172 Семлин).
У њему су, осим италијанских, совјетских и других ратних заробљеника, били интернирани и заробљени припадници НОВ Југославије са територије НДХ који су од августа 1943. године имали статус ратних заробљеника.
Партизани заробљени ван територије НДХ, ако би били доведени у овај логор, убрзо су пребацивани у суседни Прихватни логор Земун, под надлежност немачке полиције.
У савезничком бомбардовању Београда и Земуна на Ускрс, 16. и 17. априла 1944. године, Дулаг 172 тешко је страдао, а стотине заточеника су погинуле.
Преживели заробљеници пребачени су у нови заробљенички логор у Милишићевој циглани на Звездари у Београду, крајем маја 1944. године.
Логор на Београдском сајмишту није губио значај и за окупациони апарат у Србији.
Према заповести командујућег генерала и команданта у Србији од 5. августа 1943. године, ухапшенике, одређене за упућивање на присилни рад у Рајх, требало је доводити у Прихватни логор Земун. Овим је потврђено да је логор на Сајмишту задржао централно место за прикупљање заточеника из окупиране Србије.
После капитулације Италије, 8. септембра 1943. године, надлежност војноуправног заповедника Србије, генерала Фелбера, проширена је и на Санджак и Црну Гору. На ове области проширена су и овлашћења руководиоца немачке полиције у Србији А. Мајснера.
Обавештајна, па и егзекутивна делатност његовог надлештва проширена је и на Македонију, део Босне и Херцеговине и Албанију.
Међутим, централно место у Мајснеровој репресивној мрежи задржала је окупирана Србија са изграђеним и уходаним системом затвора и логора, у којем је Прихватни логор Земун имао највећи значај.
Ширењем Мајснерове надлежиости у јесен 1943. године порастао је и значај Прихватног логора Земун, који је, практично, постао главни немачки сабирни логор за цео европски југоисток, а тиме, уједно, један од главних извора присилне радне снаге за радне и концентрационе логоре у Рајху и окупираним земљама.
Од јануара 1943. године, па све до маја 1944, док је логор био у немачким рукама, у још већој мери него до тада, највећи број заточеника пристизао је са територије НДХ, где су тада вођене најжешће борбе на тлу Југославије.

ГОРИ ОД ГОРЕГА

ВеЋина ових заточеника и даље су били Срби, јер је територија под контролом НОВЈ највећим делом била на просторима насељеним Србима, а они су чинили и највећи број бораца партизанских јединица.
Немачка војска и полиција од 1943. године у својим акцијама често су редом купиле све радно способне особе, тако да су у логор на Сајмишту доспевали и сасвим лојални Хрвати и муслимани, најчешће сељаци.
Број заточеника логора на Сајмишту, довођених с територије окупиране Србије, од почетка 1943. године непрекидно се смањивао, како апсолутно, тако и релативно, у односу на заточенике из других крајева.
Најбројнији заточеници били су припадници Народноослободилачког покрета и организације Драже Михаиловића, као и сумњиви за сарадњу са њима.
Крајем фебруара 1943. године Мајнекеа је на месту команданта логора заменио СС-потпоручник Шерцингер. Иако је на том положају остао само око два месеца, упамћен је као суров и безобзиран човек, који је без устручавања убијао заточенике.
Почетком маја 1943. године Шерцингера је заменио СС поручник Бекер, који је на том положају остао до друге половине маја 1944. године, док је логор био у немачким рукама.
Бекер је био затворен, суров човек, који је често сам извршавао казне батинањем и бирао жртве за стрељање у одмаздама. Није се либио ни од пљачки заточеника.
Као и раније, од самог довођења у логор, заточеници су били изложени најразличитијим недаћама, понижењима и опасностима.
Већини је то било прво заточење, па су се тешко привикавали на логорски режим.

ЧУВАЛИ ПАРТИЗАНЕ

Заробљене партизане пекло је осећање одговорности, понекад и стида, што су заробљени и поред околности у којима се то десило.
Појединачно или групно, били су изложени додатним испитивањима и мучењима, а неки су убрзо убијани.
Од почетка 1943. године, исхрана заточеника поново се погоршала и по количини и по квалитету.
Мере за одржавање хигијене и изоловање болесника нису могли да зауставе ширење разних болести, а пре свега епидемије пегавог тифуса.
Довођењем великих група заточеника из Босанске Крајине, првих месеци 1943. године почела је нова епидемија.
Док је током епидемије пегавог тифуса 1942. године смртност била 6 одсто, сада је смртност достизала чак 70 одсто. У јесен 1943. године епидемија се разбуктала и измакла контроли. Уведен је карантин који је, са мањим прекидима, трајао до 1. маја 1944. године.
Вакцинација и лечење довели су до смиривања енидемије, на чему су немачки лекари честитали др Стевановићу из логорске болнице.
Команда логора “сузбијала” је епидемију на још један начин. Из логорске болнице и из логорског круга непрекидно су одвођени тежи, поготово старији болесници, у смрт, у мађарски павиљон. Услове за повезивање и организовање отпора углавном су имали заточеници из сталног особља логора (персоналци).
Како су они водили готово све логорске службе, имали су могућности да се међусобно испомажу и да, ако се укаже прилика, помогну и другима.
Самоорганизовање заточеника, углавном партизана, чланова Комунистичке партије Југославије и других припадника НОП-а, доводи се у везу с почетком 1943. године, када су и прилике у логору биле нешто сношљивије.
Организовани заточеници за један од својих главних задатака сматрали су спасавање припадника партизанских јединица, НОП-а и КПЈ.
Многобројни животи сачувани су и ангажовањем персоналаца из логорске картотеке.
Уз велики ризик, самоиницијативно или по договору, они су успевали да у транспорте из логора убаце заточенике одређене за стрељање и да међу малолетне које је преузимао Комесаријат за избеглице убаце и пунолетне заточенике.
Поједини персоналци из магацина хране и кухиње много су учинили на побољшању исхране заточеника, чиме су спасени многи животи.
Посебно истакнуто место у спасавању живота многобројних заточеника имали су заточеници лекари из логорске болнице.
Они су чинили све што је било у њиховој моћи да недаће које су погађале заточенике, пре свега епидемије заразних болести, посебно пегавог тифуса, не прерасту у праву катастрофу.
Многобројним болесницима, или само исцрпљеним заточеницима, боравак у логорској болници, и поред врло оскудних могућности лечења и опоравка, спасао је живот.
Лекари и болничко особље много су чинили и на одржавању хигијене у логору.
Заслужни су и за спречавање ширења епидемије пегавог тифуса на женски павиљон, у чему је значајну улогу имала и група организованих заточеница.
Логорски живот и патње брзо су зближавали заробљене партизанке и друге припаднице НОП-а, и поред почетног неповерења и страха од провокација.
Оне су сматрале за своју дужност да организовано делују и у логору, па су се спонтано зближавале, повезивале и организовано радиле са другим заточеницама, пре свега на побољшању животних услова у логору.      

СТИЗАЛИ И ГРЦИ

ОД средине јуна 1943. године почела је да се мења и национална (у смислу држављанства) структура заточеника довођених у логор на Сајмишту.
Осим Југословена, углавном Срба, почело је довођење грчких родољуба са стратешки важне “тврђаве Крит”.
После капитулације Италије и великог ширења немачког војног ангажовања на југоистоку, национална структура заточеника још више се променила.
Осим Италијана, који су кратко боравили у логору, у јесен и зиму 1943/1944. године стизале су нове групе Грка, као и транспорти Албанаца. Са југословенске територије заузете после капитулације Италије, Немци су у логор на Сајмишту интернирали све Јевреје који су ту живели или нашли уточиште.
(Наставиће се)