ВЕЋ крајем априла 1942. године у оквиру самог Јеврејског логора Земун почело је формирање управе новог логора. Немцима се журило да што пре формирају нови логор, тако да је команда Прихватног логора Земун почела да ради још у јеку убрзаног убијања јеврејских заточеника, преузимајући послове команде Јеврејског логора Земун.
Назив новог логора на Београдском сајмишту био је Анхалтелагер Семлин (Прихватни логор Земун). У немачкој службеној преписци коришћени су и други називи (Сабирни логор Земун, Концентрациони логор Земун), који, иако формално нису тачни, ипак, поближе говоре о намени логора и одликама режима у њему. Логором је управљала немачка команда логора која је, као и до тада, била организована као посебна команда надлештва заповедника Полиције безбедности и Службе безбедности Е. Шефера. Преко њега, команда логора била је подређена руководиоцу свих полицијских служби у окупираној Србији, вишем вођи СС-а и полиције СС-генералу Аугусту Мајснеру. Команда логора директно је била подређена Гестапоу са СС-мајором Б. Затлером на челу. Посредно, преко Мајснера и Шефера, команда логора била је одговорна и командујућем генералу и команданту у Србији генералу Паулу Бадеру.
Основни задатак команде логора био је организовање логора, његово обезбеђење и снабдевање, прихватање и слање заточеника на присилни рад. Готово сва остала питања логорског живота и положаја заточеника зависила су од команданта логора и његовог схватања поверене дужности. То је био путоказ припадницима команде логора и свима осталима којима су заточеници били потчињени. Командант је имао веома широка овлашћења, тако да је у највећој мери од њега зависило да ли ће, ионако тешки услови живота у логору и остати неиздрживи, као и да ли ће заточеници одређени за упућивање на присилни рад уопште отићи из логора или ће у њему изгубити живот не само од глади и болести, него и од мучења.
Први командант Прихватног логора Земун био је СС-капетан Форстер. Од официра СС-а на месту команданта логора очекивало се да без много обзира врши своју дужност. Али, између суровости и ужасног мрцварења и убијања масе полуголих, изгладнелих заточеника, постоји разлика која се мери животима стотина и хиљада људи, од којих многима није било јасно зашто се ту налазе. Све време док је био на дужности команданта логора, Форстер је директно учествовао у злостављању заточеника, а понекад их је и сам убијао пиштољем. Почетком новембра 1942. заменио га је СС-капетан Мајнеке. У релативно кратком периоду његовог командовања логор на Сајмишту у много већој мери био је прихватни логор, него што је, као до тада (а после одласка Мајнекеа фебруара 1943. године), имао неке одлике концентрационог логора.

Колективна кривица

Осим команданта, у логорској управи била је и неколицина других припадника немачке полиције који су му непосредно били потчињени. Ако је командант логора био убица, какав је био Форстер, злочин се мултипликовао, јер су њему потчињени СС-подофицири и сами учествујући у мучењу, под собом имали многобројне “логорске полицајце”, регрутоване из редова самих заточеника. Они су да би сачували свој живот убијали дојучерашње другове, следећи наређења и пример својих немачких господара.
Команда логора била је задужена за прихватање и отпремање заточеника, за унутрашње обезбеђење, организовање снабдевања и живота у логору. Међутим, већину ових послова. Немци нису сами обављали него су их, у мањој или већој мери, препустили одабраним заточеницима који су радили под непосредном контролом логорске команде. Тако је, као и у немачким концентрационим логорима, и у логору на Београдском сајмишту унутрашња организација почивала на начелима “самоуправе” (Селбстверњалтунг).
Место “старешине логора” увек је заузимао заточеник од посебног поверења команде логора. То поверење морало је да се заслужи и свакодневно доказује, а губитак поверења могао је да значи и губитак живота. Нјему су били подређени сви остали заточеници. Бринуо је о дисциплини у логору, распоређивао је на рад, одређивао предводнике радних група, командире чета и логорске полицајце, мада су њих бирали или одређивали сами Немци. Старешина логора био је одговоран за заточенике пред командом логора. Од њега се очекивало да буде што оштрији што је свакодневном тортуром заточеника морао да доказује. Исти однос био је и измећу старешине логора и његових потчињених. Он је командовао и “сталним особљем”, групом заточеника који су радили у радионицама и у другим логорским службама.
Главна дужност предводника радних група, командира чете логорских полицајаца била је одржавање дисциплине и сталног страха међу заточеницима помоћу најсуровијих метода. Сви заточеници били су распоређени било у чете било у радне групе за рад у логору или ван њега. Са оним заточеницима који нису одлазили на рад њихови командири вршили су “егзерцир” - мучење физичким вежбањем, или су их терали на различите бесмислене послове (копања и затрпавање рупа, преношење камења или земље с краја на крај логора и др.). Сви припадници унутрашњег логорског обезбеђења доказивали су се мучењем заточеника, како пред старешином логора, тако и пред Немцима из команде који су често батинама подстицали њихову ревност.

Транспорт са Козаре
Логорски полицајци су тукли и убијали заточенике не само под непосредним надзором команде логора, него у свако доба дана, па и ноћу, због било какве, често и измишљене или безначајне ситнице или прекршаја логорског режима.
Посебно опасно било је имати скривене драгоцености, новац или златан зуб, па и бољи комад одеће, јер је била довољна достава, чак и сумња, па да заточеник изгуби живот у најтежим мукама под батинама. У мрежи немачких затвора и логора у окупираној Србији, централно место имали су логори на Бањици и на Сајмишту.
Прихватни логор Земун био је, уједно, функционално повезан са логорима у НДХ. Из логора у Београду, где су се сливали заточеници из логора и затвора из унутрашњости Србије, они су упућивани на стрељање у Јајинце, или, у највећем броју, на принудни рад у радне и концентрационе логоре у Трећем рајху и у окупираним земљама.
Прве групе заточеника почеле су да пристижу у Прихватни логор Земун почетком маја 1942. године. Из Чачка, 4. маја 1942. године, стигла је група од 117 заробљених или ухапшених бораца Чачанског партизанског одреда и других припадника НОР-а из чачанског краја. Већ сутрадан почеле су да пристижу у логор нове групе заточеника, како из окупиране Србије, тако и из НДХ. Следили су транспорти из Бањичког логора, логора у Петровграду (Зрењанину), Нишког логора, београдских затвора Гестапоа, из логора у Шапцу и Крагујевцу, из Косовске Митровице, Краљева, Ужица и других градова Србије. Највећим делом то су били припадници НОР-а заробљени или ухапшени у зиму и пролеће 1942. године.
До средине јула 1942. године окончана је велика операција војних снага Трећег рајха и НДХ на простору Козара - Просара. Тада је похватано или заробљено више десетина хиљада мушкараца, међу њима већи број бораца партизанских јединица, као и жена и деце свих узраста, скоро искључиво Срба, који су интернирани у хрватске и немачке логоре.
Радно способни мушкарци највећим делом упућени су директно у немачки логор на Београдском сајмишту, ради слања на присилни рад у Норвешку или у Рајх. Допремљено их је око 10.000.
Према до сада познатим историјским изворима, у Прихватни логор Земун током 1942. године доведено је укупно 16.613 заточеника. Од овог броја, 13.734 (82,7 одсто) заточеника доведено је са територије НДХ, а 2.879 (17,3 одсто) из окупиране Србије.
Међу заточеницима доведеним из НДХ највећи део чинили су становници устаничких подручја, са простора великих војних операција. Највећим делом они су били жртве геноцидног терора против Срба, док је релативно мали број партизана и других политичких противника доспевао до логора на Сајмишту.
Осим Срба, међу заточеницима из НДХ, било је и “непоћудних слемената” из редова Хрвата (око 150) и муслимана (око 100) оптужених за учешће у НОП-у, помагање Србима или за друге кривице.
Четници и (или) људи оптужени за сарадњу са њима били су једино у две групе доведене у мају и децембру 1942. године.
Заточеници су већином били радно способни мушкарци, сељаци између 18 и 45 година, али не само они. Из извештаја А. Мајснера, од 14. августа 1942. године, види се старосна структура заточеника у том тренутку. Тог дана он је обавестио Конзуларно представништво НДХ у Београду, да се у “логору партизана у Земуну” налази 4.012 особа које не могу да буду употребљене ни за какав рад. Међу њима било је “3.475 особа старијих од 50 година, међу којима има старих између 70-80. Деце испод 17 година 537, и делом од 9 до 14”.
Од укупно 2.879 заточениха доведених на Сајмиште са територије окупиране Србије, оптужених за учешће у НОР-у, или као партизана, или као припадника других војних или политичких органа овог покрега било је 1.609 (55,9 одсто). Због припадности “непоузданим четничким одредима”, као и организацији Д. Михаиловића или због сумње за везу са њом, у логору је заточено 1.023 (35,5 одсто) особа. Оптужених за криминал било је 30 (1 одсто), због разних пријава доведено је петоро особа, док за 247 (7,4 одсто) заточеника није могао да се утврди разлог хапшења.      


НЕПОУЗДАНИ ЧЕТНИЦИ
У ОКТОБРУ 1942. године, немачке снаге у окупираној Србији извршиле су неколико војних акција разоружавања и интернирања легалних, али “непоузданих четника”, под оптужбом за сарадњу са организацијом Драже Михаиловића. Разоружавање непоузданих четника, започето у источној Србији почетком октобра, настављено је крајем истог месеца на простору Краљево - Чачак - Ужичка Пожега. Разоружано је и ухапшено на стотине четника и других сумњивих лица и упућено у логор на Сајмишту. Међу њима било је и официра, као и неких од озлоглашених команданата четничких одреда.
(Наставиће се)