НЕКИ основни принципи организовања концентрационих логора били су примењени и у логору на Сајмишту. То се, пре свега, односи на организовање управљања логором. Из Јеврејског реферата Гестапоа одређени су командант логора и његов заменик. То су били СС потпоручник Херберт Андорфер и СС подофицир Едгар Енге. Енге је био учесник стрељања на стратишту у Јајинцима, а у београдском Гестапоу био је познат под надимком Джелат. Управа логора, састављена од самих Јевреја, имала је два основна задужења: бригу о снабдевању логора и старање о организацији живота у логору. Најважније задужење сигурно је била исхрана логораша о чему је бринуо управник Дојч. Он је водио преписку Управе у вези са снабдевањем, примао и оверавао испоруке хране, огрева и других потреба за логор. У име Управе обраћао се команданту логора најчешће због недовољних, неквалитетних и закаснелих испорука хране. Командант логора оверавао је ове акте, који су затим прослеђивани општини града Београда ради извршења.

СТРЕЛЈАЛИ ЗА ПРИМЕР

ИздрЖавање логора на Сајмишту преузеле су на себе немачке војноокупационе власти, а не српске квислиншке установе. Логор је финансиран новцем од пљачке и продаје јеврејске имовине, којом је располагао Штаб генералног опуномоћеника за привреду у Србији Франца Нојхаузена. Овај штаб исплаћивао је шефу Војноуправног штаба Харалду Турнеру авансе за издржавање логора, а он је ове суме прослеђивао општини града Београда, односно Драгославу Јовановићу, управнику града. За снабдевање логора општини је укупно исплаћен износ од 26.900.000 динара.
Живот заточеника у логору био је регулисан строгим правилима о чијем спровођењу су се бринули сами заточеници, док су непосредну контролу и кажњавање вршили Немци. Управи логора биле су подређене и друге логорске службе, међу којима су најважније биле логорска кухиња и магацин хране. Логорска кухиња организована је у ИВ павиљону уз много тешкоћа и са закашњењем. Ово је изазвало тешке последице по живот заточеника, јер су и испоруке хране логору биле недовољне, лошег квалитета и често су касниле.
ВЕОМА важну функцију у логору имала је и логорска болница.Болница са апотеком била је смештена у павиљону Задужбине Николе Спасића. Организовање медицинске помоћи, уз много тешкоћа, почело је убрзо по довођењу првих заточеника. Прву помоћ заточеницима организовали су добровољна медицинска сестра Хилда Дајч, која се сама пријавила и међу првима допремљена у логор, затим још једна медицинска сестра и једна апотекарка. Болница у логору имала је око 50 кревета и није била оспособљена за озбиљније медицинске интервенције, па су тежи болесници, уз одобрење Команде упућивани у Болницу јеврејске заједнице у Београду.
Поступци немачких полицијских органа према Јеврејима, почев од транспорта и пријема у логор на Сајмишту, па до њиховог масовног убијања, били су прожети бруталношћу и лишени елементарне хуманости. Заточеницима, углавном женама и деци, у свакој прилици стављено је до знања да су нешто ниже и мање вредно, да су криви због тога што су Јевреји. Нјима је, између осталог, било забрањено чак и сушење опраног рубља изван павиљона, јер је Немце вређао “погпед на јеврејско рубље”.
У павиљонима заточеници су смештени на дрвене лежајеве на три или четири спрата (“боксови”). На скоро сваком лежају било је по двоје, па и више, заточеника. Старијима није било лако да се попну или сиђу са лежајева, па је било и случајева падова и прелома костију. У лежајевима било је нешто сламе која се ретко мењала, а убрзо се и напунила вашима. У павиљонима је по целу ноћ горело јако електрично осветљење. Јеврејима је дозвољено да у логор понесу постељину и друге ствари колико су могли да носе. То, међутим, није могло да буде довољно за сурове логорске услове, а управо зима 1941/1942. године запамћена по својој оштрини, тако да је и река Сава могла пешке да се прелази. Хладна београдска кошава и снег пролазили су кроз напукле зидове и оштећене кровове павиљона. Нису били ретки случајеви промрзавања, па и смрти од зиме. У највећем, трећем павиљону постојале су четири велике зидане пећи, али оне су слабо ложене, а топлота се није осећала ни на неколико корака од пећи. Логору су дрва испоручивана у малим количинама, била су влажна, па и потпуно неупотребљива.
Команда логора држала је заточенике у пуној изолацији, а било какав покушај успостављања веза са светом изван логорских жица најстроже је кажњаван. Ипак, заточеници су успевали да доставе своје поруке најчешће познаницима молећи их да им некако доставе храну, лекове или одећу. Хилда Дајч писала је својим другарицама Српкињама о стању у логору, а неки су, као Магда Каделбург, упозоравали своје сународнике, који су се крили, да никако не долазе у логор. Када је стража открила ко кријумчари писма, курир Хеслајн јавно је стрељан у кругу логора. Писма су, ипак, и даље кријумчарена ван логора, а настављена су и јавна стрељања за пример.
Обављање свих основних потреба у логору за заточенике било је везано са дугим чекањем у редовима. Умивање и прање вршило се у самом трећем павиљону у којем је и опрано рубље морало да се суши. На тако велики број заточеника биле су, бар у прво време, само две чесме. Све ово чинило је да ваздух у павиљону буде веома влажан и нездрав. Нужници су се налазили под ведрим небом, а било их је само неколико, тако да су се правиле велике гужве. Није много помогло ни касније повећање нужничких јама. На купање у Турски павиљон, који је служио и као мртвачница, одлазили су само они код којих је у логорској болници установљена вашљивост. Она се међу логорашима веома брзо раширила. Уз остале лоше хигијенске услове, томе је допринело и ретко мењање сламе на лежајевима, а за неке сламе није ни било.
Овако лоши услови живота допринели су брзом ширењу болести. Најчешће, то су биле болести дисајних органа изазване хладноћом и исцрпљеношћу због потхрањености и лоших услова живота. Ширењу грипа и запаљења плућа погодовала је и претрпаност павиљона.
Основни егзистенцијални проблем за заточенике била је, ипак, несташица хране, као и њена једноличност и лош квалитет. Сви извори су сагласни у томе да је логором на Сајмишту, од његовог оснивања, па до почетка масовног уништавања заточеника у пролеће 1942. године, готово непрекидно владала глад. Један од главних разлога за успостављање веза ван логора, иако је то кажњавано стрељањем, био је прибављање хране. Стална потхрањеност сигурно је најтеже погађала децу и одојчад, али и старе и болесне, узрокујући лоше здравствено и опште физичко стање заточеника. За кратко време они су нагло губили телесну тежину. Истовремено, и њихово психичко стање било је веома тешко. На логораше најубитачнији утицај имала је неизвесност о томе колико ће боравити у логору и шта ће бити са њима. Ово стање дефинише се као “провизорна егзистенција непознатог трајања”.
Лоши услови живота у логору на Сајмишту проузроковали су и високу смртност заточеника. Током прва три месеца постојања логора у њему је умрло око 500 јеврејских заточеника. Због доласка пролећа и побошљане исхране, у наредна два месеца смртност је сигурно смањена, тако да је за цели период постојања логора износила вероватно око 10 одсто.

КОНАЧНО РЕШЕНЈЕ

НЕПРЕКИДНО и велико умирање, уз све остале неповољне околности, тешко је деловало на јеврејске заточенике логора на Сајмишту. Најтеже им је, ипак, падала неизвесност. Са почетком пролећа 1942. године неизвесност је заменило олакшање, јер је почео транспорт у други логор, како су им саопштили изненађујуће љубазни Немци. Тада је, у ствари, отпочело коначно и потпуно уништење Јевреја заточених у Јеврејском логору Земун на Београдском сајмишту. Одлука о убијању свих преосталих Јевреја у окупираној Србији донета је у врху Главне управе за безбедност Рајха (РСХА) у Берлину у првој половини марта 1942. године.
Она је била заснована на процени војноокупационих власти у Србији, пре свега генерала Бадера, о скором обнављању борби са устаницима, због чега треба да се што пре ослободи место за интернирање и даље отпремање заробљених устаника, ради коришћења њихове радне снаге у Рајху или у окупираним земљама.

ПОСЕБАН ЗАДАТАК

УБРЗО по доношењу одлуке, шеф ИВ одељења (Гестапоа) у РСХА СС генерал Хајнрих Милер, упутио је заповеднику Полиције безбедносги и Службе безбедности у Србији Емануелу Шеферу телеграм о спровођењу “јеврејске операције у Србији”. Обавестио га је да је у Београд упућена једна посебна команда, коју чине два СС подофицира: Гец и Мајер. Они ће возити један специјални камион марке “заурер”, а по доласку изложиће му свој “посебан задатак”. Посебна команда из Берлина, највероватније, средином марта 1942. године, већ је била у Београду. Два СС подофицира изложила су Е. Шеферу свој задатак: убијање у гасном камиону Јевреја из Јеврејског логора Земун, као и свих других преосталих Јевреја у Србији. Шефер их је упутио на руководиоца Гестапоа Затлера, који је, од тада непосредно руководио операцијом.
Извршење свог задатка посебна команда отпочела је уништењем Јевреја, који су се налазили изван логора на Сајмишту. То су били лекари и друго медицинско особље Болнице јеврејске заједнице у Београду (у улици Високог Стевана на Дорћолу), чланови њихових породица, као и болесници доведени углавном из логора на Сајмишту.     


ПОЧИШЋЕНА ЈАТАГАН-МАЛА
УПОРЕДО са Јеврејима, од 8 децембра 1941. године у Јеврејском логору Земун почело је и интернирање ромских жена и деце, њих око 600, углавном породица Рома стрељаних током јесени 1941. године. Највише их је било из Београда (из ромског насеља Јатаган-мале), Миријева, Жаркова, Ресника, Вишњице и Мељака. Заједно са њима интернирани су и Роми-чергари и известан број банатских Рома.
Услови живота Рома у логору на Сајмишту, по општој оцени, били су још тежи него код заточених Јевреја. Они су били смештени у другом павиљону, који је био опремљен као и остали павиљони у логору. У дрвеним “боксовима” било је нешто сламе, која је брзо иструлила и напунила се вашима.
Тешки услови живота довели су до велике смртности заточених Рома. Највише се умирало од исцрпљености због глади и болести, било је и случајева смрзавања, нарочито на горњим лежајевима, а неки су умрли и од последица тортуре. Од 600 заточених Рома најмање 56 (скоро 10 одсто) умрло је у логору. Од јануара до почетка априла 1942. године, Роми су постепено пуштани из логора на основу молби упућених Команди логора.
(Наставиће се)