Напад Муслимана на српско село Вишњицу, по речима Ибрана Мустафића, представља један од кључних момената у сребреничкој трагедији. Он то овако описује у књизи “Планирани хаос”.
“Био сам шокиран вешћу на Срни која је гласила: Данас су јединице сребреничких екстремиста упале на српске просторе и извршиле напад на српско село Вишњицу, којом приликом је погинуло неколико српских цивила. Село је спаљено, а након тога сребренички муслимански екстремисти су га опљачкали и вратили се у заштићену зону!”
“Знао сам, каже Мустафић, да су (у тој акцији) из Поточара, са позиција командних места, учествовали Екрем Салиховић и Ибрахим Манджић Мрки. Одмах ми је било јасно да је сребреничка мафија одлучила да заврши са Сребреницом и да се комплетно становништво сребреничке енклаве стави под четнички нож. Сутрадан, иако сам се једва кретао, отишао сам у Поточаре и тамо затекао једну групу момака у маскирним униформама, а међу њима је био и Мрки. Почео сам на сав глас хистерисати: ”Јесте ли ви уопште нормални! Ви свесно стварате алиби четницима да нападну Сребреницу! Ви нисте у Вишњици убили само две-три бабе, ви сте у Вишњици убили муслимански народ!”
“Мрки је, каже Мустафић, покушао да смири ситуацију рекавши: 'Нисмо ми самоиницијативно ишли у акцију. Ми смо добили наређење из Сарајева!’ Више несам имао дилеме. Ми смо жртвовани! Сарајево тражи преко својих издајника у самој Сребреници алиби за напад на недужни народ заштићене зоне. Они директно стављају до знања да Сребреница није демилитаризована. Након свега сазнајем у Сарајеву да је наредбу за нападе око Сребренице потписао ’ђенерал’ Енвер Хаджихасановић!”
МустафиЋ каже да су после Вишњице “уследила” свакодневна четничка гранатирања, док нису коначно кренули у заузимање појединих пунктова Унпрофор-а. Једне вечери из правца Киселице, вероватно користећи руднички тунел према Сасама, једна четничка јединица је упала у сребреничко насеље Видиковац и извела брзу терористичку акцију. Тада је погинула једна жена и једно дете. Ескалација напада после овог инцидента је била толико видљива да је наставак директних напада на Сребреницу било само питање дана. Као да су четници само чекали наредбу из неких виших војних центара моћи. За наредбу из Београда није требало ни сумњати, али сам увек сматрао да је и сам Београд био у тесној корелацији са појединим владама најутицајнијих земаља света и рукодоством УН.”
Даљи расплет догађаја, Мустафић овако описује: “Када су у правцу Сребренице уследили први директни напади, ослабила је контрола над народом од стране сребреничке мафије, тако да је једне вечери народ кренуо да пљачка препуне магацине са храном, које је, наводно, сребреничка мафија чувала као залихе. Како се напад на Сребреницу ближио, народ је све више био безвољан. Неки су говорили: Шта чекају више, што не упадају!”
“Сребреничка мафија, наставља Мустафић, толико је припремила народ на безвољност за животом, да то не би успеле ни обавештајне службе најорганизованијих земаља. Иако су, наводно, покушавали да организују одбрану, команду нико није зарезивао ни као мали нокат, па су почели да стимулишу борце тако што су им делили прехрамбене артикле и нешто новца. Наводно, како је било неких наводећих ракета за уништавање тенкова, почели су да дају 10.000 ДМ за један уништени тенк. Чуо сам да су некима и фиктивно давали тих 10.000 ДМ, иако нису ни покушали да учествују у одбрани.”
Мустафић каже: “Кроз двоглед смо посматрали продор четничких формација. Са једног усека са Прибичевца деловали су тенкови по Сребреници, а из правца Лјубисавића су се виделе четничке формације које су освајале терен... У општини је већ одржан састанак на којем је договорено како да банда напусти Сребреницу. План за себе и опљачкани новац од сребреничке сиротиње већ су били спремни. План за одбрану Сребренице у новонасталој ситуацији није постојао. Тада, на папиру, командант 28. дивизије био је Рамиз Бећировић, најпознатији по томе што је на почетку агресије у Сућеској, први на кров своје куће извисио белу заставу и што му је супруга велики део новца, донетог из Сарајева, ’бацила у контејнер’, при паду Сребренице!”
Мустафић пише да је ноћ између 10. и 11. јула 1995. протекла релативно мирно.
“Некако смо мало дремнули, каже он. Како је дан одмицао, гранатирање Поточарске долине је било све израженије. Наишла је и група Глоговаца која је била у саставу Глоговског самосталног брдског батаљона. Питали су ме шта би било најбоље радити. “Нема нам друге, једино нам преостаје да се бранимо. Како смо засрали, тако сада морамо и испаштати, упорно сам објашњавао, али сам схватио дефинитивно да у Сребреници нема духа за борбу, јер је банда већ била сагласна са нестанком Сребренице. Тога момента нисам знао да су општинска назовивласт и штаб били на Чумавићима, спремни да се дохвате Тузле, док је већина наших момака, најнаивнијих и најхрабријих, још увек бранила прилазе Сребреници...”
Мустафић је видео “да је сваки покушај да се људи зауставе и ставе у одбрану само губљење времена и живаца и да је завладао општи хаос, у којем је сребреничка банда само за себе знала шта треба чинити. Када се сети човек да су људи до последњег дана жели пшеницу и да су пожњевене снопове млатили, само да би последњи хљеб испекли, дефинитивно је било јасно да је наступио крај”.
Тога дана у 15 часова Мустафић слуша вести на Радију БиХ и чује нешто што му је “убило душу”: “Данас је у Зеници, на челу са председником Изетбеговићем, заседао Главни одбор СДА, проширен командантом, члановима Генералштаба Армије БиХ и командантима корпуса. Разговарало се о стању у армији и будућим активностима!”
Након вести, пише Мустафић, оплеле су севдалинке. Окаменио сам се и дефинитивно био свестан да у геноциду у Сребреници учествује комплетан врх СДА, на челу са Изетбеговићем и војни врх Алијине војске, која апсолутно није имала ниједан атрибут Армије БиХ. Било ми је апсолутно јасно да је Алија намерно изашао из Сарајева и сазвао седницу Главног одбора СДА у Зеници, те позвао на једно место комплетан армијски врх, само из једног разлога: да нико ништа не предузме док се геноцид у Сребреници не заврши".
“Алија и СДА, закључује Мустафић, државни су издајници и кољачи сопственог народа у Сребреници, исти као и Караджић, и Милошевић, и Младић. Играч САНУ и Милошевића за БиХ (Изетбеговић) дефинитивно је себе оголио до костију. Никад нико у повести није имао на челу више убица сопственог народа. Овакву савршену издају и превару историја још није забележила...”

КРАЈ