МУСТАФИЋ пише: "Једна истина, боли до кости, а речена је од стране Алијиног 'кувар-генерала' Расима Делића. Он рече, па остаде жив 'да се неочекивано велики број Сребреничана успео пробити до слободних територија! 'Нјима је то заиста био превелики број, јер очито да им сценарио није успео до краја!' По њиховој замисли, очито да нико честит није смео доћи до Сребренице, мада су учинили све да се, после почаствованих, нико не пробије до слободне територије и да су све одрадили да четници, након што су отворили коридор за банду, поново коридор затворе, да би на Баљковици могли преко три хиљаде људи одсећи и потпуно опколити. Масакр се по сценарију морао догодити!" (Имајући у виду наводни договор између Изетбеговића и Клинтона да ће Америка бомбардовати српске положаје и насеља ако у Сребреници буде убијено 5.000 Муслимана, "масакр по сценарију" није без основа - прим. Лј. Б.).
"Четничких провокација, пише Мустафић, било је повремено, али веома ретко. Као да су се и они заситили убијања. Али, како је глад поново почела да хара, а људе све више хватала жеља за одласком, најбоље је било људе држати страхом. Повремено су, по саветима ужих кругова, групе од два-три човека одлазиле на положаје и отварале ватру по четничким линијама. Само је било потребно изазвати инцидент. Након тога би се екипа удаљила према 'Циганлуку', како је Садо све више користио термин за град Сребреницу, а народ би био изложен деловању четничке ватре. Тако би народ од новонасталог страха од четника заборављао своје животне проблеме. И сам Насер је знао отићи на линију у Бујаке и са својим кодошима направити инцидент такве природе."
"Услед јаког незадовољства, каже Мустафић, почело се повремено причати да се из Сребренице спрема акција, као неки блиц-криг, којим треба успоставити коридор са Тузлом. Сазнао сам да такав предлог долази из Тузле и Сарајева. Тада сам видео да смо ми за оне ван Сребренице само покусни кунићи и да спас морамо тражити сами. Још тада смо ми од политичке и војне власти у Сарајеву и Тузли могли добијати само зло."
Описујући формирање 28. дивизије Алијине војске, састављене од пет бригада и једног самосталног брдског батаљона, Мустафић каже:
"На папиру је било око 5.500 војника. У пролеће наједном је дошла наредба да се око целе Заштићене зоне ископају траншеје. За време рата нико није копао траншеје, чак су и ровови били реткост, наједном копање траншеје око целе Заштићене зоне. Шта сада то треба да значи? Ни Холанђани се нису бунили, само су немо посматрали копање. Очито су једва дочекали да део одговорности скину са себе и комплетну заштиту Сребренице препусте нама. Сваки пунолетни становник требало је да ископа десетак метара траншеје. Али, ја нисам хтео ни по коју цену, знао сам да ће оне служити само као параван, а ако дође до најгорег да нам неће бити потребне..."
И тако, "док су једни гладовали и копали траншеје други се нису престајали женити. Тако је једног дана прострујала вест да се Насер оженио. Како је био господар смрти и живота, мислио је да у Сребреници може преврнути сваку. На крају му је за око запала нека Злата из Каменице, код Зворника. Цура није хтела да се швалерише, али је хтела да се уда. Како другог избора није имао, Газда се оженио и довео је кући. Након проспаване ноћи, отерао је Злату..."
Мустафић тврди да је неколико чланова сребреничке мафије имало своје магацине, који су се, некако баш после завршетка копања траншеја, знатно увећали. У томе су им помогли многобројни летови хеликоптера, који су доносили наоружање, муницију, униформе и друге ствари. Процурила је информација да је приспело и више од 300.000 ДМ! У повратку, према Тузли, хеликоптери су одвозили "момке наводно на војно дошколовавање".
Из Сарајева је стигла наредба да и Насер напусти Сребреницу, али се њему баш и није журило. После неколико дана проведених у Жепи, у ишчекивању одласка, Насер је морао да се врати у Сребреницу, јер су избили неки проблеми.
"Један момак из Глогове запалио је неки стан, па је зато био притворен. Онда су наводно Глоговци пробали напасти неки затвор и ослободити свога саборца, тако да је Насер нашао разлог да се врати у Сребреницу. Када се ситуација смирила, Насер је продужио за Жепу, па за Тузлу... Коначно смо остали без Газде", пише Мустафић.
Размишљајући накнадно, Мустафић закључује да му је постало "апсолутно јасно да је официјелна државна, политичка и војна клика свесно извела Насера из Сребренице, само са једним циљем - додатно од тога гилиптера правити још јачу харизматичну личност, али се, ето, догодио геноцид, а све би било другачије да је он био у Сребреници!"
ТреЋи покушај атентата на Ибрана Мустафића догодио се на мосту надошле реке Крижевице. Мустафић се са Хамидом Салиховићем Садом и Хамедом Ефендићем враћао са једног састанка. Била је ноћ и налетели су на "професионално испланирану заседу":
"Три аутоматске пушке су по нама бљувале рафале, каже Мустафић. Осетио сам да сам погођен на више места, а најизраженији су били болови преко мојих прса. Готово је, мора се мрети, закључио сам... Аутоматске пушке су јечале и даље без престанка. Дозивао сам у помоћ. Наједном се према мени зачуо топот корака. У рукама силуете зликовца, изнад моје главе, указао се врх аутоматске пушке на одстојању од тридесетак центиметара. Убица је узвикнуо: 'Ево ти у помоћ, мајку ти јебем!' Одјекнуо је пуцањ у моју главу. Пред мојим очима се ухватила потпуна тама... Када ми се почела враћати нада у живот, видео сам да вреди покушати пронаћи спас."
Ибрану Мустафићу живот су спасла два младића испред чије је куће тешко рањен. "Негде око један сат после поноћи, на цести изнад куће чула се бука транспортера. У кући су се појавили војници и медицинско особље Холандског батаљона..."
Те ноћи убијен је Мустафићев пријатељ Хамид Салиховић, а Хамед Ефендић је прошао без озледе. Мустафић каже да су неки покушавали да случај припишу "четницима", али то није истина. Све је било планирано, каже он. Након рата се у то уверио. Једном приликом, у истуреном сребреничком штабу у Тузли, јадао се Хајрудин Авдић из Сребренице Изету Хаджићу: "Највећи проблем нам је Ибран. Не знамо како да га се решимо. Изузетно нам је опасан". "Ако немате друго решење, ликвидирајте га! И ми смо то радили када је требало", узвратио је Изет.
(Наставиће се)