СРЕБРЕНИЦОМ је харало неколико група које су носиле имена по својим вођама - “насеровци”, “хакиновци”, “зулфиновци”. Групу коју је предводио Мустафић звали су “ибрановци”. Кад је Мустафићевог припитог брата у једној крчми ударио неки “Насеров бандит и злочинац”, он се заклео да ће му се осветити. Све оне који нису били с њим, Мустафић оптужује да су “народ одвели у геноцид”, да су “геноцид дебело уновчили”, а “Србе, као директне извршиоце геноцида, наградили државом”.
“Иако је Сребреница”, пише Мустафић, “поготово њена околина, била увек конзервативна, сребреничка банда је у том казамату посејала све могуће негативности које прате једно друштво. Поред пљачке, убистава, угњетавања људи на разне начине, једна од главних карактеристика постали су неморал и разврат. Почели су се поново женити они који су цели живот били привржени породици, поготово они који су своју закониту жену и децу послали у избеглиштво, али је пристизало информација да има доста и супруга по Тузли, Словенији, Аустрији, Немачкој, које узвраћају истом мером.”
“Око банде”, наставља Мустафић, “кретала се већа група конкубина и љубавница, тако да је на основу једне такве групе Сребреница постајала све више средина општег разврата. Ишло се чак дотле да су организоване приватне оргије. Двојица тинејджера из Поточара, које смо у рату прозвали “креје”, у Сребреници су имали прилику да воде љубав са две сребреничке офајле, а те је призоре директно посматрао Насер Орић. Сребреница је, што је био коначан циљ издајничке политике у Сарајеву и сребреничке издајничке мафије, постајала босанско-херцеговачка Содома и Гомора, нова Атлантида у којој треба да заувек умре живот.”
За ондашњу, али и данашњу Сребреницу, Мустафић каже: “Овај преостали котар постаје једино место у коме има више богомоља него истинских верника. Истински верници беже од джамија, јер када виде верске структуре и новопечене джематлије, при самом уласку у джамију, изгубе абдест. Ово је једино место у свету у којем има више дроге и проституције него у државама у којима је овај порок озакоњен. Ово је једино место у свету где више часних људи има у затвору него у власти и верским институцијама, тако да институције све више личе на куплераје. Ово је једина држава на свету у којој су на највећем наму (угледу) момци којима је прва прочитана књига била саобраћајна књижица од најскупље марке аутомобила.”
О томе ко је и како сребреничку трагедију искористио за стицање богатства и привилегија, Мустафић каже: “Из сребреничке енклаве су носиоци борачких пензија постајали они који су због сребреничког геноцида морали висити обешени, власници станова су постајали они који ни кућу нису имали. Сребреница је једино место где је власт учинила све да се побијена деца законски третирају као борачка популација, инвалиди су постајали и они које метак није огребао, а шехидске породице су постајале оне којима је члан фамилије умро природном смрћу.”
А на питање ко је и како могао да за време рата изађе из Сребренице, Мустафић даје овај одговор: “Иако су се многи патили гладујући са својим породицама, њихов образ и част није могао нико упрљати. Довољно је само споменути Азема Бајрамовића са двоје деце и супругом.
Наиме, након пада Сребренице, Азем је, као и већина људи са којима сам био у најближим односима, кренуо преко шуме. Успео је прећи све препреке, али ипак није успео преживети. Иако се докопао слободне територије, убијен је оног момента када је ступио на слободно тло. Вероватно нећу никада сазнати чији је метак угасио Аземов живот, али сигурно знам - четнички није. Очито, онима који нису били повлашћени за прелаз из Сребренице, ако су успели избећи све четничке и све заседе и замке сребреничке мафије, пресуђивало се кад су дефинитивно мислили да су дошли до слободе.”
Локална мафија је све чинила да “сребренички концентрациони логор” држи под својом контролом.
После сукоба и прегањања око избора новог начелника полиције, Мустафић је на седници Скупштине општине Орићу изрекао следећу претњу: “Насере, ради како хоћеш, али знај да ће све ово проћи. Упамти, кад се све ово заврши и кад се буду полагали рачуни, доћи ћеш до Хага! Видећемо се тамо. Ти ћеш бити у стаклу, а ја иза стакла. Када ти сви окрену леђа, спашћеш поново на то да те ја морам бранити!”
На ове речи, “Насер је само мало поцрвенео и иронично се смешкао”.
Било је то време кад је у Сребреници успостављена каква-таква власт. Мустафић тај тренутак овако описује: “Иако је дошло до одређених промена, стање у енклави је остало исто, са тенденцијом погоршања. Народ је само размишљао о одласку из Сребренице, на било који начин, тако да је једног момента процурила вест да постоји могућност да четници пусте народ из Сребренице. Комплетне породице су се кретале према Луци, а затим под планину Радаву, надајући се да ће се указати повољан моменат да крену из сребреничког джехенема. Неки су знали остати и по месец дана, али од организованог одласка није било ништа. Али је већ 1994. године дошло до честих самоиницијативних напуштања Сребренице. Нема броја несталих на том путу, али се знало догађати да цела група нестане без трага.”
“Неки су се”, каже Мустафић, “успели домоћи слободних територија. Други су кретали преко Дрине у правцу Србије, како би се докопали Санджака, а после Косова и Македоније. На том путу су стигли и до Албаније, а после, преко Италије, до неких земаља Запада. Они који су свој спас тражили у тајном одласку преко Србије, пре су стизали на своје коначно одредиште. Они који су успели да дођу до Тузле, били би изложени шиканирању, притварању и испитивању. Многе су третирали као дезертере, што је био очити доказ да је сребреничка банда требало да буде само чувар сребреничког тора “стоке” припремљене за надолазеће клање! О несталим нико није водио рачуна...”
(Наставиће се)