ШТА се догодило после демилитаризације Сребренице? Ибран Мустафић у књизи "Планирани хаос" пише:
"У Сребреници заиста није било никакве војске у наредних шест месеци. Канађани су професионално обављали свој задатак, тако да су нашој мафији биле главне занимације - теревенке, шверц и швалерација. Почели су, међутим, сукоби у врху, јер је настала општа борба ко ће задржати примат над хуманитарном помоћи, која је стизала у изобиљу, а народ је све више стезао каиш".
У том периоду, наглашава Мустафић, дефинитивно је настала потпуна Насерова доминација. Мафија је до танчина разрадила план како људима узети и последњу марку. Девизе су се тада разним каналима сливале у Сребреницу. Широм Европе разлетели су се емисари да прикупе помоћ за гладне. Новац је дотиран преко особља Унпрофора. Новац су слали рођаци угрожених. Неки промућурни Мехмед дошао је на оригиналну идеју. Он се скрасио у Загребу и преко њега новац се могао слати у Сребреницу. Али, Мехмед је скупо наплаћивао своје услуге. Прималац је добијао много мању своту од уплаћене. Таква трансакција ишла је преко Тузле, а конто за мафију изван Сребренице бивао је све већи.
"Црно тржиште, пише Мустафић, било је изричито у рукама сребреничке мафије. Насерова мајка Хата постала је главни сребренички благајник. Сребреница је у људској повести једно од ретких места у којем је убуђало брашно из хуманитарне помоћи завршавало у градској депонији, док је народ гладовао, а једини разлог је био тај да се задржи рејтинг цене на црном тржишту."
Мустафић закључује: "Није било разлике између сарајевске и сребреничке мафије. Народ је за њих био стока која се не једе, али јој се крв пије."
МустафиЋ каже да је једна делегација из Сарајева у Сребреницу донела новац који је требало поделити породицама погинулих бораца. "Мислим", пише он, "да је нешто и подељено. У Сребреницу, у коју није никад ушао ниједан комерцијални конвој, у град у којем је продавница била мисаона именица - шаље се новац. Другог закључка нема, него да је сарајевска издајничка халка, која је све полуге у БиХ држала у својим рукама, свесно, слањем новца, радила на додатном развоју криминала у Сребреници."
У овом граду, који Мустафић назива "концентрационим логором", одржаване су олимпијске игре, "љиљанијаде". Лјуди су се такмичили у разним дисциплинама - трчању, рвању, фудбалу... Насер Орић је увек био најбољи рвач, а неки Смајо Манджа тркач. Нјих нико није смео да победи.
Омиљене су биле коњске трке у којима је награду увек односио Насеров коњ. Није ни чудо. Нјегов коњ је, каже Мустафић, пред трку јео врећу шећера из хуманитарне помоћи, а такмичио се с рагама храњеним само травом. Из тог времена потиче и ова анегдота. Питали неког дечака шта би волео да буде кад порасте, а он је, као из топа, одговорио: - Волио бих да будем Насеров коњ!
Мустафић каже да му је пуковник америчке војске Мекејн рекао да он зна да је, у почетку, у Сребреници, "деловала једна прилично јединствена мафија, која је била изричито под ингеренцијом Насера Орића, а потом су настале три: Насерова, Зулфе Турсуновића и Хакије Мехољића. Нјихов главни задатак је била контрола црног тржишта."
Али, већ у јесен 1993. године, сребреничке "ратне легенде" почињу да бледе и копне. Показују се као обични криминалци и трговци људском муком.
"Једина шанса за њихов опстанак био је страх. Након што су се довољно изшвалерали, јебавајући под уценама и малолетнице, пошто су се накупили девиза, почели су поново да раде на организацији војске. У почетку је пријава у војску била јако лоша, али како је завладала немаштина, људи су се у војску почели пријављивати масовно. За многе је једини мотив био како лакше доћи до којег литра зејтина и килограма брашна, шећера, соли, обуће..."
Мустафић напомиње да су у то време повремено знале уследити "ситне четничке провокације, али како је мафија знала да страх од четника потискује и глад, знала је и да намерно изазива инцидент на линији раздвајања, да би дошло до пуцњаве". У многим случајевима те пуцњаве су се кобно завршавале. Једном приликом почело се исељавати комплетно становништво у Слаповићима. Лјуди су поверовали да је на њихово насеље почео четнички напад. То је, тврди Мустафић, користила мафија да се поново експонира као спасилац.
У то време оснивају се оружане формације Босне и Херцеговине. Насер Орић постаје командант, добија чин бригадира, а очекивао је генералски. Он, "танки средњошколац, са завршеним полицијским курсом", пише Мустафић, имао је неписмене сараднике, приучене зидаре, грађевинске техничаре... Затим су за "заслуге" у Сребреницу почела да стижу одликовања - "златни љиљани", "златне полицијске значке".
Рад политичких странака у Сребреници био је забрањен. Скупштина општине није функционисала. Покушај групе људи, међу којима је био и Мустафић да оживе политички рад, дочекан је забраном. Мустафић каже да су то учинили "Насерови керови".
"Насер је, пише Мустафић, отворено затражио ко би се добровољно јавио да нас ликвидира. Јавио се само један човек. И док се мафија бави заседама, по Сребреници ноћу ничу пароле и прогласи, прилепљени по граду у којима се народ позива на отпор пљачки и терору. У поточарској бригади долази до тешких размирица. Насер се нашао у незавидној ситуацији. Све више је остајао сам, са шачицом полтрона и бандита. Појавиле су се информације да би он могао напустити Сребреницу и да га треба заменити Зулфо Турсуновић."
Многи састанци СДА у Сребреници одржавани су у кафанама. Мустафић каже да је он био често на удару критике. Орић и његова ордија оптуживали су га да као председник општинске владе није извршавао своје обавезе и да је "мувао" с оружјем.
На једном од тих састанака Орић је почео да прича о потерници коју је против њега подигао ССУП Југославије, док је још радио у МУП Србије. Насер је, каже Мустафић, тада рекао:
"Тачно је да је за мном била расписана савезна потерница, али то је било због тога што сам у Београду директно учествовао у убиству Белог, вође 'Белих орлова'!"
(Наставиће се)