ПОСЕБАН одељак у књизи "Планирани хаос" Мустафић је посветио "лику и делу" сребреничког ходже Алије Јусића, који је био "главни ратни магационер". Преносимо најзанимљивије делове тог одељка:
"Своје теревенке мафија је полако почела замењивати тевхидима (основни принцип тевхида је да осим Алаха не постоји други Бог - прим Лј. Б.) и мевлудима (хвалоспеви Мухамеду) по локалним джамијама... Поточарска джамија је (једном приликом) била дупке пуна. После мевлуда, следила је худба (величајућа проповед) ходже Алије Јусића. Никад до тада нисам чуо у джамији толики излив бласфемије, поганлука и неверништва. Комплетан говор ходжа је посветио 'лику и делу Насера Орића', поистовећујући га са, неузибилах Мухамедом. Из мене је киптело."
"Алија Јусић се осамдесетих 'довукао' у Поточаре за нашег имама, пише Мустафић. Пре тога је службовао негде у околини Мостара. Иначе је родом из Церске. Средином осамдесетих је доживио нервни слом и требало је да иде у превремену пензију, али нама није сметао ни луд ходжа. У том периоду су му главни саговорници и пријатељи били људи из службе безбедности или сеоски доушници. Чим се заратило, Јусић је постао главни магационер, а затим и главни имам за Сребреницу."
"Непосредно после серије Јусићевих мевлуда, каже Мустафић, у Сребреници је дошло до спонтаног протеста испред зграде општине. Окупила се гомила жена и деце, а способни мушкарци нису смогли храбрости за борбу против локалне мафије... 'Лопови, пљачкаши, ви сте банда', одјекивало је из масе. Неке жене насрнуле су и на председника Ратног председништва, Авдића. У масу се умешао и неки Билал дајући јој отворену подршку. Исте вечери у сами акшам, Билал је убијен на простору Клисе са три метка у главу. Народ је после тога ухватио огроман страх..."
- Ибран Мустафић каже да су на њега у Сребреници први пут покушали да изврше атентат његови непријатељи из Орићевог окружења. Било је то 25. маја 1993. године, пред зору:
"Одјекнула је страховита детонација. Из сна сам скочио сав избезумљен. Ноћ је била мрка, али је моју собу обасјавао жар... Мама је трчала да нас штити својим телом, али и да гаси ватру у мојој соби. Из мог стопала је текао млаз крви. Соба је била сва демолирана. У свитање смо изашли и пронашли остатке гранате. Дефинитивно смо дошли до сазнања да је на моју собу испаљена кумулативна мина из ручног бацача ПЛГ."
Мустафић зна да је једини такав минобацач припадао Насеровој поточарској бригади. Када је Зулфо Турсуновић сазнао да је на Ибрана пуцано, одбрусио је: "Шта ако су пуцали? И ја бих га убио!"
Мустафић пише да му се потом чинило како иза сваког дрвета вири снајпер. По Сребреници се кретао као да је на фронту. Скупио је храброст и отишао у међународну полицију да пријави атентат: "Дословно сам им рекао да у Сребреници комплетну ситуацију у рукама држи банда, мафија и кољачи, на челу са Насером и Зулфом. Када сам изашао из зграде, испред мене се већ препречио Насеров ауто. Инсистирали су да се сретнем са Насером, да одем код њега у стан."
МустафиЋ се томе опирао, али кад је видео да је враг однео шалу, пристао је:
"Насер ми је својим начином опхођења покушавао ставити до знања да је он, ипак, Газда, неприкосновен, суверен, према којем се треба понашати као према божанству. Понудио нас је "марлбором". Кад су цигаре биле у питању, није било достојанства. Запалили смо са слашћу, а цигара ми је поправила расположење. Насер је покушавао иронично ставити до знања да он не стоји иза атентата." (Мустафић је доцније сазнао од неких момака са Браковца да их је Насер отворено наговарао да га ликвидирају, а заузврат им нудио "све, од станова до свих других могућих повластица што се могло замислити у Сребреници за те прилике.")
ДА БИ оставио што јачи утисак на Мустафића, Насер му је испричао како је заклао судију Слободана Илића. Ево те приче:
"У Тузли, вели Насер, сада важим за легенду, тако да сам постигао свој циљ! А када смо ону екипу заробљених на Залазју и из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговарао ни речи. Извадио сам бајунету и директно га ударио у једно око, а затим провртео ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао!"
Мустафић је био убеђен да је Насер овом причом хтео да га добро заплаши, па му је рекао: "Човече, знаш ли ти да је Савет безбедности формирао Хашки трибунал? Свако ће за своја дела одговарати! Знаш ли да постоји Конвенција о ратним заробљеницима? Како то смеш мени причати? Можда једног дана ја будем сведок!"
Насер му је одговорио: "Боли ме курац! Ја сам одлучио да се науживам док год могу, а после шта год буде, апсолутно ме не занима!"
За друга зверства слична убиству Слободана Илића, Мустафић је сазнао од свог стрица Ибрахима.
"Једног дана каже Ибрахим, дошао је Насер и рекао ми да се одмах спремим и кренем са 'заставом' пред затвор у Сребреницу. Кад сам тамо дошао, извели су све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју. Кад смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Кад сам видео њихово дивљање и кад је почело клање, пребледео сам као крпа. Кад је Зулфо низ груди саставио болничарку Раду, при том је питајући где јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они су после довезли камион. Каросерија је била сва крвава."

ЗЛОЧИН КАО УНОСАН ПОСАО
"НЕКИ старац српске националности, пише Мустафић, залутао је на простор заштићене и демилитаризоване зоне. Ухваћен је и приведен у Сребреници. Завршио је у болници, да би после тога у болницу упао Емир и у по бела дана га убио у болничкој постељи... Емир је завршио у холандском затвору, али је касније пребачен хеликоптером у тузлански затвор... Овај рат је показао да је злочин уносан посао. Пребацивањем у Тузлу, Емир је за злочин награђен."
(Наставиће се)