ИБРАН Мустафић каже да га је Насер Орић једном послао на положај који се налазио на Чаушу. Тада је читао "четничке летке" бацане из авиона у којима је писало: "Ви сте издати од својих! Ово није ваша планирана територија! На овим просторима немате шта да тражите. Имате рок три дана да прођете до слободних територија без икаквих проблема..."
Мустафић пише да је у то време са простора Коњевић Поља и Церске у правцу Тузле отишло неколико хиљада људи. Доста их је кренуло и из Поточара. Тим поводом, он оптужује Алију Изетбеговића да је био у дослуху са ауторима напред наведених "четничких порука", да је био за поделу БиХ и њено уништење.
"Након свега, пише Мустафић, само менталном слепцу може бити нејасна улога Алије Изетбеговића, човека који је доведен да заврши посао са БиХ и остане забележен као њен последњи председник, који се од председника претворио у обичног трговца бошњачким главама и донатора босанскохерцеговачке груде."
Мустафић затим каже:
"Агресија и рат, као вешто планирани хаос, додатно су Алији послужили да по целом свету проси на патњи државотворног бошњачког народа, којег треба свести на неку верску скупину, а свом принцу, принцезама и његовим женским и мушким снахама коначно у вене убризга плаву крв. Алија Изетбеговић, као највећи гробар у повести бошњачког народа и његове домовине, уједно се претворио у највећег издајничког Ал Капонеа, чији лик и дело, након што се упокојио, сија најсјајнијим сјајем. Опстанак бошњачког народа је једино могућ ако се његов сјај претвори у таму."
Страховладу локалне војне хунте, Мустафић овако описује:
"У Сребреници самовоља, иживљавање, малтретирања. Војна хунта је и власт и полиција и тужитељ и суд и извршитељ... Тако сам начуо да је Зулфо Турсуновић (криминалац који је постао судија преког суда - прим. Лј. Б.) премлатио Хасана Бећировића на полумртво име. Једне прилике сам се задесио испред Дома културе у Сребреници, када се један ФАП нагло зауставио, а из њега излетио Зулфо Турсуновић. Дограбио је једну жену и муњевито је претукао да није знала где се налази..."
После многобројних апела из Сребренице да се народу помогне да не помру од глади, авиони НАТО почињу да испоручују храну ваздушним путем, пише Мустафић. Најпре изнад Церске, а потом изнад Сребренице спуштају се падобрани са храном. Муслимански војници напуштају борбене линије и иду у потрагу за пакетима. Војна полиција је од раје отимала пакете и наређивала да их предају Штабу. Муслимани покушавају да напусте Сребреницу и околна села, према Тузли, али их њихово вођство држи као таоце".
Мустафић о томе пише:
"Стекао сам дојам да би четници били у стању мало и зажмирити и пуштати народ да полагано цури из Сребренице, али дојучерашњи хероји и букаджије су знали да би то био њихов пораз, тако да је у том моменту најбоље било људе држати као таоце... Комплетна Церска се покренула према Коњевић Пољу. Од непосредних сведока сам чуо да су неке куће у Церској почеле да горе и пре продора четника из тих села, а као потенцијални палиоци су се спомињали управо они који су из Сребренице дошли као појачање..."
Срби су тада кренули да поврате своја села и огњишта, а Муслимани су пред њима бежали у Коњевић Поље, па у Сребреницу. Стиже генерал Морион. Мустафић каже да су се четници све више примицали небрањеној Сребреници, а Муслимани гинули по околним селима, у хаосу и неорганизовани. Ево његовог описа тих догађаја:
"Кад сам отишао до Сребренице, видео сам како су убијеног официра ЈНА натоварили на неки шпедитер и возали по граду, не би ли додатно дали неки морал војсци, али катастрофи и поразу није било спаса. Четници су навалили преко Прибићевца и Кварца на град Сребреницу. Прпа је ухватила 'хероје' и парадере и већ је група са Газдом (Насер Орић) на челу спаковала своје основне ствари и новац, те увелико правила план за бежање према Тузли."
"У Сребреници је настао општи хаос, каже Мустафић. Град пун људи, а гранате туку са свих страна. Након свега, у Сребреницу улази генерал Морион, а људи својим телима блокирају његов одлазак. И Фатиму Хусејновић су активирали да, као предводник, изводи пионире на улицу. Тако наше незајажљиве команданте и хероје, на крају, морају да бране тела изнемогле деце. Док се народ смрзава на голој равни, Насерови послушници у узурпираним становима бораве као најновија сребреничка аристократија".
"Почела је камионима да стиже хуманитарна помоћ, а у повратку ти камиони су извлачили народ. 'Хунта' је, пише Мустафић, одлучила да излазе само жене и деца. Ипак, да би се послали жена и деца, најсигурнији је начин био платити. Наравно, зна се коме, с обзиром да је на прилазу камионима 'хунта' направила праву цензуру. Ко је хтио да се на силу домогне камиона, знао је примити и батине, а наводно је једну жену Зулфо Турсуновић бацио са камиона, тако да је жена умрла".
ОписујуЋи долазак канадског батаљона у Сребреницу, Мустафић каже:
"Донета је Резолуција УН којом се Сребреница проглашава заштићеном зоном. Ником није јасно шта је то. На сарајевском аеродрому генерали Ратко Младић и Сефер Халиловић потписују Споразум о демилитаризацији. За то време власт и 'хунта' напале су сребреничку робну кућу и магацине. Народ је сваког дана бројао колико ће проћи њихових дуплих камиона... Увек је улазило између тринаест и османаест камиона, који су довлачили у просеку по петанест тона којечега... Након толиког прилива хуманитарне помоћи, шверц и црно тржиште, које никад није ни престајало, само су се укрупњавали. Сребреничка мафија се, поред бизниса са хуманитарном помоћи, бацила на забаве, теревенке, ражњеве, уз пиће и музику. А народ гладује!"
"У Сребреници, пише Мустафић, посебан статус су имали 'насеровци', који су у град стизали са свих страна. Станове су покупили и неки из месне заједнице Поточари, углавном сеоске битанге, које су се привиле уз Насера, а које су до рата биле скоро па бескућници. Насерови бојовници, који су били заштитни знак робне куће у Сребреници, постали су градска елита..."


ПОСЛЕДНјА ЦИГАРА
" ПОНОВО је, пише Мустафић, једног дана одјекнула гадна вест у Сребреници. Емир Халиловић је упао у Зекин стан и убио њега и његову непокретну мајку. Зеко је био Србин, који је после уласка наших снага у Сребреницу остао у њој и са нама преживео све страхоте. Са сваким је делио последњу цигару. Халиловић их је убио тако што им је кундаком од пиштоља измасакрирао главе."
(Наставиће се)