НА згради општине у Сребреници освануо је натпис: Преки војни суд! Међу судијама и Зулфо Турсуновић. За овог Насеровог заменика Ибран Мустафић каже: “Зулфо је неписмен, а 1970. и неке у Којиној кафани у Сребреници починио је двоструко убиство. Био је најпре осуђен на смрт, па му је казна замењена за 20 година, а одлежао је 14 година робије.”
Насер Орић је Зулфу предложио за одликовање “златни љиљан”. У образложењу је написао да је Зулфи надимак Бато и да је узорни сребренички домаћин. Ево још неколико података о овом судији преког војног суда. Рођен је у Сућески, општина Сребреница. Један је од команданата муслиманских банди овог краја, криминалац осуђиван више пута за убиство. Био је организатор и предводник многих напада на српска села. Поред осталих, напао је и спалио Осредак, 14. маја 1992, Загоне 5. јула 1992. и Кравицу на Божић, 7. јануара 1993. године.
Сурово је злостављао цивиле у сребреничком затвору. После једне Зулфине тортуре Лјубица Гагић извршила је самоубиство, попила је камену соду. Зулфо је опљачкао имовину многих Срба.
У то време, према тврђењу Мустафића, води се општа хајка према неким Муслиманима који нису били по вољи Насеру Орићу. У просторијама Војне полиције њима “пребирају ребра”. “Сребреница је добила Великог газду и мале, ’газдиће’, до рата убогу фукару”, каже Мустафић и додаје:
“Док по Сребреници глад и смрт харају, Насер ужива на све начине. Тако смо једном дошли код њега у стан у Лемелама на Панађуришту, где су биле Шехида, удовица убијеног Јакуба, и њена кћи Зијада... Газда је у суседну собу зовнуо Зијаду да га, како рече, мало измасира. Одгегао се Насер и Зијада је кренула са масажом. Имала је већ петнаестак година, тако да је већ била употребљива за масажу, али је проблем што се јадна заљубила у газду... Сазнања да су неки ’јахали’ девојчице за килограм брашна, којима по годинама могу бити дедови, учинила су ме јачим у ставу да никада нисам крочио на било какво окупљалиште...”
Описујући патње муслиманског становништва сребреничке општине, Мустафић каже: “Ко је шта имао од стоке, клао је и мењао за брашно. Килограм меса је у почетку био килограм кукуруза, али је цена месу падала. Кило меса за пола кила кукуруза. Не да нико кукуруз за месо. Сто кила пшенице дошло до 2.000 ДМ... Док је народ гладовао, други су се богатили. За поједине команданте је радила вршалица, тако да је цена жита била боља него икада... Поједини млинари су почели да носају златно прстење и златне ланчиће. На Осмачама су жене давале прстење за прегршт кромпира.”
“Како је време више одмицало, пише Мустафић, све сам више сретао живе мртваце. За то време Газди је мед био омиљена храна. Понекад је и килограм било његово дневно требовање... Дошло је време да скапавамо од глади. Никада себи не могу одговорити на питање да ли је то нашој хунти било стало да скапавамо од глади? Вечито ме мучила дилема, да ли је њихова логика била да требају уновчити своје новостворене залихе или да глад нема очију, па да је гладног лакше мотивисати за нова освајања.”
МустафиЋ овако описује муслимански поход на Кравицу: “Био је 6. јануар 1993. Бадње вече уочи православног Божића. Ујутро сам сазнао да је раном зором кренула акција, на Кравицу. Са рођаком Кемом кренуо сам и ја према Кравици. На истуреном командном месту на Јаглићу нисмо нашли никога. Када сам погледао према Кравици, талас дима кретао се према Братунцу. Било ми је криво што нисам знао за акцију. Са Јаглића сам јурнуо према Кравици, из које је народ већ куљао као да се враћао са вашара.”
“Нико, каже Мустафић, није ишао празан, колона од неколико километара је иза себе вукла све шта је стигла. Највећи сретници били су они који су допрли до белог брашна, пшенице и соли... Како је падао снег, а ноћу су били јаки мразови, главно средство превоза били су капци од шпорета на дрва ’смедереваца’. Када сам видео да један човек из Кравице, узбрдо, по снегу вози бицикл, одлучио сам да се вратим. Могу да замислим да је неко понео детерджент, ракију, па и суђе, али ми ни до данас није јасно да 7. јануара из Кравице по дубоком снегу узбрдо вози бицикл.”
Мустафић каже да су после пада Кравице, конвоји са храном испред његове куће према Сребреници дефиловали непрестано три-четири дана. “Кравица очито није ни очекивала напад, него лагодан дочек православног Божића. Занимљиво, тада је у акцији на Кравицу био рањен Веиз Шабић, који је командовао јединицама из Коњевић Поља. Није чудо што је рањен, али је јако чудно што је рањен с леђа!?”
Мустафић записује и ово: “На путу из Језештице сретох једног момка из Шушњара са воловском запрегом. Кола су била пуна дасака од разваљене каце и још понеких потрепштина. Видим, за неке је пљачка постала хоби. Продужих даље према центру Кајића. Један изнад цесте, други испод, лежала су већ прилично опузла два тела српских бораца. Нису била ни укопана. Настависмо даље. Кравица је делимично изгорела и девастирана, Сандићи порушени, Лолићи девастирани, Первани изгранатирани, Хрнчићи у мало бољем стању...”
Аутор “Планираног хаоса” признаје да се и он прихватио неколико кутија прашка за прање рубља и још неких артикала. “На улазу у саму Кравицу пише Мустафић, сустигао нас је комби, који је ишао из Коњевић Поља. Комби је био пун, тако да смо се једва угурали. Када смо стигли на Авдагину њиву, комби стаде, јер се даље морало пешице. Са нама је изашло и троје заробљеника, које је требало пребацити у затвор у Сребреницу. До сада су били у притвору у Коњевић Пољу. Била су два мушкарца и једна женска особа. Један Жућо, којег су наши борци тако и називали, био је у мало бољем стању, старости око 25 година, а други мушкарац по изгледу је био тек можда пунолетан, као и девојка. Нјих двоје су били у катастрофалном стању. Код овог другог мушкарца је врат био као у тукавца (ћурана), ваљда од глади. Код девојке су ноге била као чачкалице.”
“Кренула је колона пешице по каљуги, која је и способном била тешко савладива препрека, каже Мустафић. На ногама девојке биле су неке потпећене ципеле, које је једва вукла за собом. Очито да се неко намирио на боље. После скоро два месеца питам шта је било са ово троје спроведених. Не знам праву истину, али изгледа да су побијени - рече ми Хамидовић Салих Садо.”
(Наставиће се)