НАСЕРУ Орићу није било право што он није извео акцију разоружавања Срба у Чумавићима. Зато је одлучио да одмах предузме нешто слично. Са својом екипом одјурио је у село Сијемово и издао наредбу да се оружје преда сутра до 12 часова. Кад је у заказано време дошао да узме плен, каже Мустафић, имао је шта да види. Сви становници Сијемова, који су поседовали оружје, напустили су село. Остао је само старац Милош Зекић. Насерова освета је била сурова. Зекић је убијен, село је опљачкано и спаљено. Сва пшеница завршила је код Насера и неког Екрема.
Шта се догодило после разоружавања Срба у Чумавићима? Мустафић у “Планираном хаосу” каже:
“Поново је нова екипа кренула тамо. Од Чумављана су запленили још неколико пушака, а после су Чумављани колективно стерани у Поточаре. Пре него што су Чумављани доведени у Поточаре, по Чумавићима су 'оперисали' Джони и Гармиш, наводно скупљајући марке и злато. После транспорта Чумављана у Поточаре, наш ходжа Алија Јусић је постао главни магационер, који се са трактором обрео у Чумавићима.”
Кренула је пљачка', пише Мустафић. 'Осетио је ходжа да је рат бољи бизнис од вере. Дошло је и до првих негодовања у 'екипи' око поделе плена. Када су 'опухали' Чумавиће, нашли су у једној кући керамичке плочице. Неко је ходжу упитао да ли да и то товаре, на шта је ходжа узвратио потврдно да ће и плочице затребати. После пљачке Чумавића и Сијемова, цела је Јоховача била пуна стоке. Насер је био незадовољан расподелом плена. У препирци је ходжи опсовао и Бога. Ипак је узео млин, трактор 'Томо Винковић' и вола.”
Мустафићев брат овако описује акције Муслимана на повезивању “њихових” територија у сребреничком крају:
“Прво на удару било је село Гниона, које није пружило неки отпор, Срби су село напустили и преко Солоћуше побегли према Залазју и Сасама. Следи напад на Виогор, Ораховицу, који су пали без већег отпора, а већина села је попаљена, јер се није знало ни ко пије ни ко плаћа... Ми палимо Гниону, четници пале град. Гори Гниона, гори Сребреница. Комплетан српски живаљ бежи из града према Братунцу. Град остаје сабласно празан и тек после неколико дана једна група нас из Поточара одлази до града. Сребреница није ни ослобађана, остављена је, тако да је испало да смо ја и Сапко и још неколицина, који смо први ушли у Сребреницу, ушли као ослободиоци.”
Мустафићев брат Самид прича како су се Муслимани вратили својим кућама, али су били изложени гранатирању са околних брда и дејству авијације! Али, у Поточаре стижу и избеглице са разних страна и настаје пљачка Сребренице:
“Неки нису гледали шта је, само да се узме. Цела Бегова њива била је прекривена теписима. И Насерова тераса. Неки су упали у Фабрику акумулатора и масовно носили портабле од компјутера, мислећи да су телевизори. Адем Хабибов је узурпирао теретни 'мерцедес' од Задруге, а његов брат Амир ’мерцедес’ од Цинкаре. Адем се одмах бацио на извлачење нафте из терминала ’Транспорта’ и ’Експреса’. Насеров млин на нафту, који је довукао из Чумавића, меље брашно по целу ноћ.”
“Насер рат сматра као играрију у којој се он представља као Рамбо, а другима главе одлијећу, пише Мустафић. Тако је било и у другом нападу на Залазје. Ми ухватили Залазје у пречнику од двестотинак метара, а Насер по Залазју пуца као Рамбо из ПАМ-а, тако да је теже преживјети Насеров ПАМ, него четничку паљбу. Мислим да је Залазје однело педесетак момака.”
Насер је посебно радио на стварању легенде о себи, па је, после готово сваке акције пуштао глас да је “остао у окружењу”, те се ишчекивало како ће се из обруча пробити.
“Баш после једног напада на Залазје, кад је била процурила вест да је Насер опет остао у окружењу, наишао сам на њега и његову екипу како седе за испеченим ражњем”, каже Мустафић и додаје: “У јесен, за један дан наше снаге су узеле читав простор од Факовића до Жлијепца, који је на самој обали Дрине”. (Иза те акције остала су спржена и опљачкана многа српска села и поубијани њихови житељи - прим. Лј. Б.)
“Наједном је кроз Сребреницу прострујала вест да су узета планирана подручја, пише Мустафић. Дошао сам преко пута зграде општине и одједном се пуцњава чула са свих страна. Побједаааа! Побједаааа! Одјекивало је на прилазима центру. Одједном се у Сребреници појавила руља, предвођена Насером. Пуцало се и славило. После дефилеа у поворци око Сребренице, заурлао је црни ‘мерцедес’, који је Насер узурпирао од Ибрахима Голубовића. Голубовић је са Нурифом Ризвановићем дошао у Сребреницу, али је после првих неприлика видео да је из Сребренице најпаметније отићи, јер је то најбољи начин да се сачува глава”.
У СРЕБРЕНИЦИ је ад хок формирано Ратно председништво које је сменило своју “демократску” власт. Сви који су били уклоњени фактички су осуђени на одстрел. “Зајахали су нови спасиоци, предвођени 'херојем Газдом' и битангама око њега, а крајњи исход остаде геноцид. Наравно, носилац листе људи којима се забрањује све, по одлуци Ратног председништва Сребренице, био сам ја”, пише Мустафић.
Док је Насер јурцао у узурпираном црном „мерцедесу“, његови сународници су пљачкали “ослобођене” Сасе. Игран Планић је “заробио” камион “заставу 640”, па је повео Ибрана Мустафића да потраже пшеницу.
“На самом улазу у Сасе стање је било хаотично, вашарска атмосфера без музике. Народ је тутњао на све стране. Утакмица је почела. Ко шта уграби, успео је. Осмачани су били поред тенка Т34. То је њихово! У близини, поред тенка окупиле се две супротстављене екипе. Између њих је стајало буре нафте. Један човек је носио джак пун покланих кокоши”, пише Мустафић.
“Кућа Бате Ранкића већ је горела. Било ми је драго, каже Мустафић. Био је један од главних коловођа геноцида на простору Саса, одмах после агресије. Један човек је натоварио пун шпедитер столарије, двојица у свађи са упереним пушкама један у другог.”
Опис ове пљачке Мустафић завршава закључком:
“У Сребреницу је довезен из Саса и један транспортер, мини ВБР, ПАТ-ова и ПАМ-ова је било више него што је требало. Брдски топ је био одавно у функцији, пушкомитраљези М58 нису били толико популарни и престижни, као пушкомитраљези М84. Минобацача калибра 60 и 80 мм било је довољно.”
(Наставиће се)