УЗ сву секирацију и бригу за Сребреницу, Ибран Мустафић је остао у Сарајеву пуних седам месеци. Покушавао је да телефонским путем управља Сребреницом.
Мустафић пише да су код Крагљивода нађени мртви Мехо Хрвачић и Бахрудин Османовић из Поточара. Он их сматра првим жртвама “агресије на простору Сребренице”. Не даје детаљније податке о њиховој погибији, али каже да је после тога “сам град Сребреница остао готово без Муслимана. Било је и неколико оних који су били спремни да и саме четнике дочекају као ’ослободиоце’, јер је најбитније било спасти своју кућу. Процене говоре да је у самом граду остало око двеста Муслимана, тако да су домицилни Срби, ЈНА и паравојне формације из Србије овладали градом без испаљеног метка.”
Мустафић пише да су потом у Сребреницу пристигли “домаћи четници, предвођени Гораном Зекићем, послаником Скупштине БиХ”. Како су му телефоном јавили, у граду “четници редом пале муслиманске куће и убијају преостале Муслимане, од којих су већина били стари и изнемогли”. “Четници су, закључује Мустафић, успели на простору општине Сребреница да почине брутални геноцид одмах на почетку агресије 1992. године.”
У “Хроници нашег гробља” Миливоје Иванишевић, истраживач ратних збивања у БиХ, даје другачију слику тих догађаја:
ЕтниЧко чишћење српских територија у општинама Братунац, Милићи, Сребреница и Скелани Муслимани су започели нападом на мале засеоке Гниона у сребреничкој општини и Бљечева 6. маја на Ђурђевдан.
Из Сребренице Срби су се иселили 9. маја 1992. године, масовно и готово панично. У граду је остало свега око тридесетак лица која нису Муслимани. Од тада је Сребреница чисто муслиманско место. Највећи број мештана разбежао се по околним, најближим српским селима, у Братунац, Скелане или преко Дрине у Србију.”
“Непосредан повод за то”, каже Иванишевић, било је убиство Горана Зекића, народног посланика у тадашњој скупштини БиХ, судије и председника Српске демократске странке у општини. Нјега су локални Муслимани сачекали у заседи, на прилазу Сребреници, код села Залазје, и убили 5. маја увече. За тај ’подвиг’ одликовани су ’златним љиљанима’. Тада се коначно видело да су и сва претходна убиства, најчешће из заседе, била не пука случајност, што су власти доказивале, већ део унапред смишљеног плана и почетак оружаног обрачуна и ликвидација што већег броја Срба.”
МУСТАФИЋ каже да се “уз велике муке и животни ризик” из Сарајева вратио у Сребреницу. Боравећи у Тузли, чуо је да је “једна група српских бораца заробљена на Залазју и да су после тога ликвидирани. Међу њима је био Бранко Симић, мој школски друг из Гнионе, и његов брат Перо. Поред њих двојице, на списку сам препознао и Слободана Илића, некадашњег судију Општинског суда у Сребреници, Мију Ракића, аутопревозника са Залазја. Била је и болничарка Рада на списку...”
“У Тузли сам сазнао, пише Мустафић, да је Кемо са Пала (Кемал Мехмедовић) носио по Сребреници неку одсечену главу и плашио људе. По тим сазнањима сам видио да главно коло у Сребреници воде људи од којих се свашта може очекивати. Од Мирсада сам сазнао да је у Коњевић Пољу лишен слободе и Нуриф Ризвановић, који је летос тамо довео око 500 до зуба наоружаних момака. Сазнао сам и да је Насер Орић постао главни бос!”
О томе шта се у међувремену догађало у сребреничком крају Мустафићу је детаљно причао Хамед Салиховић Садо, начелник СЈБ:
“Мој Ибро, јебо ти народ! Народ ти је обична стока, која само зна за другим халакати. Нурифу је пресудио народ. Кад смо ухапсили Нурифа Ризвановића и друге, у Коњевић Поље је доведено око три хиљаде људи. Када је Нуриф изведен пред народ на бину и на питање са бине да ли треба издајника убити, сви углас кличу: ’Убити, убити!’ Народ ће те увек јебати. Када Зулфо (Турсуновић) удари тупим делом ножа у главу, народ кличе. Нурифа и његове су у затвору убили на мртво име. Нуриф је на бину изведен у доњем вешу.”
Хамед Салиховић Садо рекао је Мустафићу да је одмах после митинга у Коњевић Пољу Насер Орић отишао у акцију на зворничку Каменицу, у којој је “ликвидирано око 120 четника, али знам да је на Каменици погинуло и неколико наших”. Хамеда је пред крај рата стигла смртна казна од муслиманске братске руке. Убијен је приликом покушаја атентата на Мустафића.
По повратку у Сребреницу Мустафић је, каже, установио “планирани хаос”, попут оног у Сарајеву и у читавој БиХ. Свога изабраника Насера Орића видео је у новом светлу: “Насер је увек могао функционисати на принципу филма ’Убиј све и врати се сам!’ Насер је могао да расте само ако га окружује људско ђубре. Око себе је окупио сав људски стајњак, који се слегао у Сребреницу”.
У књизи “Планирани хаос” Мустафић говори како су припадници Алијине војске почетком 1992. године одузели оружје Србима у селу Чумавићи. То причу Мустафићев брат Самид, приказујући себе у улози неког ко има “добро и меко срце”.
“Једног дана смо се самоиницијативно организовали те отишли у српско село Чумавиће”, каже Самид. Како сам се лично познавао са Милошем из Чумавића, позвао сам га да разговарамо.
Милошу сам рекао да смо дошли у Чумавиће да тражимо од њих да предају наоружање. Иако је био блеф, рекао сам му да су Чумавићи опкољени са свих страна са 150 људи и да смо ми одређени да са њима обавимо разговор о предаји наоружања.
Наравно, рекао сам му да би то било за њих најбоље решење, а да им заузврат гарантујемо сигурност. После дугог убеђивања, постројили смо жене и децу.”
“Већ смо, прича Самид, са убеђивањем почели да губимо живце, тако да је Хајро Бешић из Подчауша извео из строја једну малу девојчицу, одвојио је од мајке и запретио да ће је заклати ако не прихвате ултиматум о предаји наоружања. Знао сам да је Хајро стари кавгаджија и проблем, тако да сам се уплашио да то и не уради.
Пришао сам Хајри и узео девојчицу и вратио је мајци. Мати је одахнула, јер се заиста уплашила за кћерку.
После поновних Милошевих консултација са својим комшијама, коначно су донели одлуку о предаји наоружања.
Предали су 14 дугих цеви, а Милош ми је извадио и понудио и свој властити пиштољ. Пиштољ нисам хтео да узмем...”

ЗЛОЧИН
ВОЈНИЦИ Насера Орића 8. августа 1992. спалили су 55 кућа у српском селу Јежестица и убили деветоро мештана. Међу њима су били Анђелко Млађеновић (на слици), његов брат Драган и мајка Савка. Анђелку су одсекли главу коју је по Сребреници славодобитно носио Кемал Мехмедовић Кемо.
(Наставиће се)