НАОРУЖАВАНЈЕ Муслимана поприма све веће размере. Мустафић то овако описује: “Некако у приближно време, када је изузет ПАТ, из магацина ШИП “Дрина” нестала је већа количина експлозива. Претпостављао сам да је то масло Бекира Барака. Упоредо са овим, све је више информација са терена о провокацијама Муслимана од стране Срба. Срби покушавају свим средствима подићи тензије и унети раздор у привредним субјектима Сребренице. Са начелником полиције и другим сарадницима сам отишао на збор радника у “Зелени Јадар”, на којем се окупила већина запослених у “Дрини”. Један шумар српске националности, који је био организатор побуне у руднику боксита, сада се буни што му не обезбедимо услове за рад у шуми. Нисам то могао трпети, тако да сам скочио иза стола и зграбио га за прса, те му запретио да га више не чујем.”
”Након тог збора, пише Мустафић, креће поново кампања од стране средстава информисања из Србије. Преко целе прве стране “Вечерњих новости” појавио се наслов “Ибран Мустафић најавио клање за Бајрам Србима”! Ја поново апелујам на начелника СЈБ да се диже све што се може дићи у полицији, али могућности су биле више него скромне. Начелник СЈБ Хамед Салиховић Садо поново упућује захтев МУП-у БиХ за материјално-техничку помоћ, али МУП се више бави шверцом. За то време на полигону 1.500 резервиста спремно чека!”
Око набавке и поделе оружја муслиманима не иде све глатко. Један број директора сребреничких фирми није желео да даје новац из касе, у коју су средства издвајали и Срби и Муслимани. На њих се Мустафић обрушавао бескрупулозно. У само једном налету успео је да под притиском добије око 24.000 ДМ.
”Иначе, врста наоружања која је нуђена били су “калашњикови”, по цени од 850 ДМ и “упуцани снајпери” словеначке производње, по цени од 1.300 ДМ, али народу је све било мало ”, каже он.
ОПИСУЈУЋИ оснивање првог Насеровог логора за обуку муслиманских ратника, Мустафић каже: ”Већ раније сам Насеру Орићу доделио једну просторију АСОФК-е за билдовање, где он окупља око себе групу момака који интензивно тренирају. Насер је у овом периоду стално уз мене. Предлаже ми формирање логора у којем би покушали вршити обуку момака, као саставни део припрема за очито надолазећи рат. Били смо сагласни са том идејом. Прва локација, која се предвиђала је локалитет Равни, на ливади изнад Горњих Поточара. Међутим, логор је уистину заживио у Бујаковачи, ували у кориту потока Рабин. Логор је имао више пропагандни карактер. Али, ипак узаврела србијанска пропаганда је на сва звона ударала да на простору општине Сребреница постоји неколико логора за обуку неколико стотина “зелених беретки”.
После многих лажираних “опасних ситуација”, напетости и узбуна, у Сребреници је основан Кризни штаб. Мустафић “иде по народу”, окупља људе у Поточарима и на једном таквом скупу издаје налог да “одмах приступе устројби војне формације величине чете. И да њоме треба командовати Насер”. За Насеровог заменика одређује Мирзу Халиловића.
Мустафић бележи: “Бијељина већ гори”, “у Дервенти и Босанском Броду рат бесни”, “у Сарајеву почетак хаоса”, “у Сребреници свако хоће оружје”. Он констатује да “већина српског становништва пред мрак масовно одлази да преспава преко Дрине у Лјубовији и Бајиној Башти, а ујутру се враћа на посао”.
Седнице Савета за народну одбрану одржавају се, још са Србима. “Циљ је био зауставити рат”, пише Мустафић. Горан Зекић је био српски посланик у Скупштини БиХ, и било је неопходно да и он присуствује седници Савета. Ибран каже да је он успео да дозове Зекића, а не председник СО Бесим Ибишевић. Био је то последњи састанак овог савета, иако је, по речима Мустафића, са терена био огроман притисак да Муслимани и Срби изађу у заједничким делегацијама и да заједнички раде на зближавању и међусобном поверењу два народа.
Мустафић пише да му је Горан Зекић на растанку рекао: “Ибране, ти си паметан момак! Ти знаш да сам ја рођени Сребреничанин и да живим у Сребреници, а мој брат Зоран у Београду. Никада нећу, по цену било чега, дозволити да он и ја живимо у две државе. Ибране, рат је неизбежан, али запамти - ја и ти смо на две различите стране. Сутра ћемо доћи у позицију да један у другог пуцамо. Упамти оно што ти могу гарантовати - никада ти Горан неће пуцати у леђа!”
Мешовити парови муслиманских и српских политичара обилазили су тих вечери, по договору, подрињски крај, да би сагледали стање и смиривали узнемиреност становништва, или појачавали нервозу и страх.
МУСТАФИЋ признаје да је тада био врло наелектрисан. Говорећи о заједничком обиласку терена са Миодрагом Јокићем он каже: “Полагано се смркавало. Миодраг ме је све више пожуривао да идемо. Ухватио га страх. Кајем се што га нисам убио на путу.” Доцније је Мустафић гледао Јокића како на ТВ Нови Сад говори: “Ибран Мустафић био је највећи сребренички екстремиста, који је опљачкао свој народ, а послије с новцем побегао у Турску!” Мустафић тврди да су исту пропаганду против њега водили Јокић, Насер Орић и Омер Бехмен.
Мустафић пише да је, по позиву, после проглашења државе БиХ, морао хитно да оде у Сарајево на Скупштину Републике БиХ. Пре поласка није нашао Насера Орића, тако да му није дао налог како да у његовом одсуству контролише ситуацију. Путем су биле постављене барикаде. У Кладњу остаје без возача који се, уплашен, враћа у Сребреницу.
Стање у Сарајеву и атмосферу у самој згради Републичке Скупштине овако описује: “Тзв. ’свенародни парламент’ се претворио у једну заблуду. За скупштинском говорницом су се ређали новопечени народни трибуни, који су више подсећали на изнурене наркомане. А, богами, било је много и стварних наркомана. Било ми је јасно да је сала испуњена великом скупином деструктиваца, чија је диригентска палица била у Београду, а главни задатак им је био рушење легално изабране владе независне и признате Републике БиХ. (Мустафић стално форсира претпоставку да је све што се дешавало у БиХ било под дејством Београда и КОС-а. По њему је и Алија Изетбеговић тумач српских идеја и жеља - прим. Лј. Б.).
(Наставиће се)