НА ПИТАНјЕ где је у лето 1991. године био Насер Орић, Мустафић одговара: “Орић је био константно уз мене, а ја сам већ два пута одлазио у МУП у Сарајево, тражећи да он заснује радни однос са нашим министарством... Инсистирао сам да се Насер пребаци у нашу полицију. Једном сам, након разговора са Хебибом, отишао до Хајрудина Ходжића, који је био један од начелника сектора у МУП-у, и обавио разговор на ту тему. Једном је у МУП отишао и Хамед Ефендић и вратио се са забрињавајућом информацијом. Наиме, Хамед се у МУП-у срео са Асимом Даутбашићем, начелником СДБ-а и он му је рекао да је за Насером расписана савезна потерница. У питању је био криминал.
“Хамед је, каже Мустафић, замолио Асима да потерница остане у ладици и не угледа светло дана. Заиста, нисам ниједног тренутка сумњао да то није истина, јер је очито било да је Насер све ређе ишао у Београд, а питање је да ли је уопште и ишао. Како је стално био поред мене, више пута ми је предлагао да би он био спреман да оде на Батајницу у средиште специјалне полиције Србије и да са једном нашом групом покуша обити магацине и украсти наоружање. После неколико дана добили смо информацију да су Насер Орић и његов колега Фахрудин Алић пребачени у наше министарство. Распоред су добили у СЈБ Илиджа и ту су на служби провели нешто више од месец дана. Поново сам отишао у наше министарство, инсистирајући да буду пребачени у Сребреницу. Тако је и било.”
Није прошло много времена а Хамед Салиховић Садо саопштио је Мустафићу шокантну вест: “Добио сам депешу из СЈБ Зворник у којој пише да се на простору Сапне догодила пљачка једне кафане, из које су отуђени покер апарати и аутомобил джип кабриолет, а да је у пљачки директно учествовао Насер Орић.”
Мустафић каже да се тих дана све више бавио набавком оружја за Муслимане на подручју општине Сребреница. Уз њега је готово нераздвојан Насер Орић. Као нека врсте конкуренције појављује се у Братунцу Нуриф Ризвановић, председник Муслиманског националног већа. Насер се окреће и према њему, а Мустафић све то тумачи мотивом уносног посла са оружјем.
“У том периоду по целом терену општине Сребреница и општине Братунац круже приче о масовној допреми наоружања. Више се не прича о комадима, него о шлеперима”, пише Мустафић.
А Сребреница се те 1991. године све више пунила убојним направама. Мустафић каже: “Једну вечер ме је Роко одвео у своју собу и показао неколико пушака ’пумпарица’. На питање одакле му, рекао ми је да углавном долазе из Сребреника, преко нашег главног имама Хасиба Ковача...” Али, “за два дана дојурио је Ахмо Тихић из Скелана. Прича да је Насер Орић долазио на Скелане, довезавши са собом две ’пумпарице’. И уместо да их остави код Исмета Хајдаревића, у кафани, грешком их је оставио у трговини Ахме Тихића. Каже да су пушке биле намењене за продају Србима!”
На питање какви су тада били односи између њега и Орића, Мустафић каже: “У том периоду ја сам у Насера заиста имао поверења, јер ме је, колико респектовао, толико и бојао. Био ми је увек при руци и сваки мој задатак је беспрекорно извршавао. Али је исто тако сваку прилику користио да шмугне устрану и одради посао у сопственом интересу, не гледајући да ли је тај посао криминалан и морално оправдан... Иако полицајац, у том периоду Насер брзо око себе окупља момке крајње сумњивог морала, тако да се у ноћима када је Насер на служби често догађају криминалне радње на простору града, од крађе аутомобила, до провала, у које је, очито и сам уплетен. У том периоду украдена су два “голфа” са озбиљним индицијама да је и Орић знао за ту крађу.”
Први конгрес СДА одржан је 29. новембра 1991. у Сарајеву. Тим поводом Ибран Мустафић запажа: “Ако се само сетим како је на првом конгресу СДА дочекан реис-ул-улема хаджи Јакуб еф. Селимоски, а како је завршио, сваком треба бити јасно да је СДА била машина за млевење најбољег муслиманског меса. Сарајевској ’халки’ су најбољи Муслимани били само за једнократну употребу. После овог конгреса, СДА је могла комотно променити име у Странку демагошке акције.”
Следи прича о прању и преметању хиљада милијарди динара из Сарајева преко Сребренице па опет до Сарајева. Мустафић уговара такве послове са директорима Фонда водопривреде у Сарајеву и неких сребреничких предузећа уз тако невероватне манипулације да их је тешко повезати и разумети! Илустрације ради: “... После свега, Мујо ми је донео 400 милијарди динара у кешу и ја сам сложио новац у акт ташну.
Како је уједно била заказана седница Скупштине Републике БиХ, сутрадан сам с новцем кренуо у Сарајево. Кад сам стигао, назвао сам Омера Бехмена и рекао да носим новац. ’Новац треба да предаш Едхему Бичалчићу и Амили Омерсофтић!’ рекао ми је Бехмен. Тако је и било.”
Новац је те 1991. највише коришћен за набавку оружја, нарочито из Фоче.
Кућа Ибрана Мустафића постала је складиште оружја. Он о томе каже: “У Горњим Поточарима смо камион паркирали непосредно поред прозора моје куће и почели са истоваром наоружања. У овој пошиљци је било 30 аутомата калибра 7,62 и 9 мм, 14 пушака М48, један пушкомитраљез енглеске производње са 500 комада метака, 12 противтенковских мина, око 30 кг тротила ТНТ и 30 кг динамита. Пушкомитраљези са муницијом су коштали 4.000 ДМ.”
Мустафић затим пише: “Иако је комплетно наоружање општинског штаба ТО још 1989. године отела ЈНА, у Фабрици акумулатора је остало око 4.600 цеви само пешадијског наоружања и један противавионски топ ПАТ...
Више пута ме је Насер Орић упозоравао да би требало урадити нешто око овог ПАТ-а. Једну вечер отишли смо до Фабрике акумулатора када су на обе улазне капије Муслимани били дежурни портири. Нјима сам рекао да вечерас треба бити извезен ПАТ из фабрике и да је њихов основни задатак да ништа о томе не знају...
“Насер и Мирсад, каже Мустафић одмах су отишли до фабрике и одшлепали ПАТ у Горње Поточаре. Те ноћи падао је први снег, тако да је камион оставио иза себе трагове који су водили до Насерове куће. ПАТ су оставили у Насерову гаражу и посао је био завршен. После изузимања овог ПАТ-а кренула је несношљива кампања у србијанским средствима информисања, у стилу: ’Масовно наоружавање Муслимана’, ’Срби никад угроженији’ итд.”
(Наставиће се)