ИБРАН Мустафић пише да су већ у лето 1991, на заседању Скупштине Републике БиХ, Мухамед Ченгић, неки Шаја из Фоче и Асим Јузбашић, посланик из Зворника, разговарали о наоружавању Муслимана. Асим је тада добио 18 цеви, од којих је Ибрану припао аутомат “Томпсон” и пушка М48. Ваљда зато, Мустафић каже да је “агресија на БиХ почела 1991. године.” И додаје:
“А када је на једној седници Скупштине РБиХ, Јово Мијатовић, посланик из Зворника, рекао да је “Дрина кичма српског народа”, нисам могао остати дужан, те сам му одговорио “да ће на том организму бити шлагирана лева страна и да ће бити одузета”!”
Мустафић пише да је као председник ИО СО Сребреница све више био забринут и уплашен, због неких провокација ватреним оружјем које су долазиле од Срба преко Дрине, из Србије. Једне ноћи ходао је левом обалом Дрине и чуо из правца Србије неку паљбу. Одмах је сазвао Извршни одбор СО, без српских чланова, захтевајући да се сваком Муслиману обезбеди оружје. Извршни одбор у крњем саставу донео је одлуку о дизању резервног састава полиције у СЈБ Сребреница, и послао Влади и МУП-у у Сарајево захтев да и они донесу Одлуку о мобилизацији резервног састава. Основни мотив ових захтева био је да у резервни састав полиције уђе што више Муслимана како би се докопали пушака.
Да би обезбедио новац за рад СДА и мобилизацију Муслимана, Ибран Мустафић склапа договор са директором “Сребреницакамена” Абидом Ђозићем. Абид га подсећа да је на нивоу општине Сребреница 1988. године основан Фонд за такозвано додатно запошљавање, за који је средства издвајала сребреничка привреда. Потпредседник тог Фонда био је Абид, а председник Мира Поповић. “Мени треба само одлука ИО СО да се та средства могу користити наменски”, рекао Абид Ибрану. А Мира, шта ће она рећи? “Ко јебе Миру, ја ћу мимо њеног знања завршити посао!” - одговорио је Абид.
Мустафић је одмах из Фонда повукао половину новца и кренуо у куповину оружја:
“Наједном вест као гром из ведра неба! На путу Коњевић Поље - Братунац, у месту Кајићи, близу Кравице, из заседе, у ауту убијена двојица Муслимана из Братунца! Ноћ је. У Поточарима ванредно стање. Све је приправно и не спава се. У кафани Мехе Хрвачића већ се распреда о могућим комбинацијама...” Овим речима Мустафић описује страх који је организовано ширен међу Муслиманима сребреничког краја, и увећаван свакојаким дојавама... То бива оправдање за све масовније наоружавање и дизање ратне психозе у народу до пуцања!
По речима Мустафића, Ловачко друштво у Сребреници имало посебну ратну улогу: “Поред станице полиције, ловци су били најјача оружана формација. Посебно ми је било значајно да знам ко од ловаца има снајпер...!”
Са новцем из Фонда за обнову привреде Сребренице, Мустафић са Насером Орићем и још неколицином поверљивих људи одлази у Фочу да купује оружје.
“Нашли смо се, пише Мустафић, у једном скровитом насељу у непосредној близини Фоче. Дошли смо до пред кућу извесног Шљиве. Одмах сам са Шљивом ушао у подрум, који је био закрчен војним сандуцима. Из два сандука смо извадили 10 ПАП-овки, које су биле конзервиране. Седам пушака смо ставили под задње сједиште “реноа 5”, којег је возио Насер (Орић)... Поред пушака, узели смо по 110 комада муниције за сваку пушку. Пушке су плаћане динарски, а њихова појединачна противувриједност је била негдје око 800 ДМ, а са муницијом је отприлике износила око 920 ДМ.
После завршеног посла кренули смо за Сребреницу. У Подравању нигде живе душе. Даље кроз Јадар исто тако. Спуштамо се коначно у Сребреницу. У граду мирно. Крећемо за Поточаре. У Поточарима доста људи на улици, иако је три сата иза поноћи. Додуше, много људи је знало да смо отишли за Фочу и једва су чекали да стигнемо...”
Пушке купљене у Фочи Мустафић и његови људи продавали су по 1.000 ДМ. Потом се операција понавља.
На истом месту Мустафић и његови пајтоси купују нових 10 ПАП-овки и муницију... Због овога и доцнијих радњи око набавке и продаје оружја, Ибрана су Муслимани оптужили за малверзације.
О томе је било речи и пред Алијом Изетбеговићем, почетком рата, када је Ибран боравио у Сарајеву. Мустафић овако описује разбуктавање ратне психозе:
“После убиства двојице младића у Кајићима и првог дана страха, у Братунцу долази до великих протеста и окупљања народа. Јављено је да ће тај дан у Братунац доћи два члана Председништва Републике БиХ, Ејуп Ганић и Никола Кољевић. Са Хамедом Ефендићем, председником СДА, кренуо сам у Братунац на стадион, на који је претходно слетио хеликоптер са делегацијом из Сарајева. Са њима је дошао и Авдо Хебиб, помоћник министра за полицију и Ибрахим Чолакходжић, члан Владе. Делегација се упутила у зграду СО Братунац, док је на стадиону било окупљено неколико хиљада грађана који су на све начине искаљивали бес у интересу да се открију починитељи ових убистава...”
Атмосфера на стадиону била је врло наелектрисана, а Мустафић је само долио уље на ватру. Ускликнуо је: “Почело је! Ми смо окупирани!”
После митинга на стадиону одабрано друштво окупило се у канцеларији председника СО Нијаза Дубичића. Састанак је био у току, пише Мустафић. Једна је прича Ганића, друга Кољевића, бла, бла, бла...
Већ тада сам видио немоћ Сарајева. Уздај се у се и у своје кљусе!... Дефинитивно, убијање је почело. Мора се најозбиљније размишљати о насталој ситуацији”.

ЋОСИЋ НИЈЕ ЧЕТНИК
Мустафић пише да је био запрепашћен кад је на једном састанку Алија Изетбеговић рекао да ће Муслимани морати да зарате и са Хрватима, јер “све оно што Срби раде јавно, Хрвати раде тајно.” Мустафићу никако није ишло у главу ни Изетбеговићево веровање “да за БиХ иду бољи дани, јер на чело Југославије долази Добрица Ћосић. Он јесте Србин, али није четник”, рекао је Алија.
(Наставиће се)