ПОСЛЕДНЈИ патријарх и митрополит карловачки Лукијан Богдановић на чело цркве је дошао на помало драматичан начин. Избор новог митрополита-патријарха био је заказан за 28. јул 1908. године. На самом гласању за новог митрополита највећи број гласова, 40, добио је вршачки епископ Георгије Змајевић, док је епископ пакрачки Мирон Николић добио 30 гласова. Пошто цар није хтео да потврди овај избор, одржан је, 19. септембра 1908, други изборни круг. Тада је за митрополита-патријарха био изабран бачки епископ Митрофан Шевић, али је он обавестио комесара “да се не може примити избора за патријарха који је на њега пао”. После ове Шевићеве изјаве комесар је наредио нови, трећи избор, који је одржан 22. септембра 1908. године и на коме је изабран будимски епископ Лукијан Богдановић. Цар је потврдио ову одлуку сабора и Лукијан Богдановић је постао, игром судбине, последњи патријарх српски и митрополит карловачки 25. септембра 1908.
У време његове патријаршијске власти “прилике у Карловачкој митрополији нису биле лаке.” Године 1907. донет је Апоњијев закон “по коме је уведен мађарски језик у све немађарске школе како би се лакше немађари мађаризовали”. А 11. јула 1912. године мађарска влада је донела “наредбу” којом се ставља ван снаге цео низ законских прописа који су регулисали живот у Карловачкој митрополији, чиме је фактички “српска народна аутономија укинута”.
ПокуШај мађарских власти да патријархово седиште преместе у Будимпешту, да одвоје патријарха од народа, и тиме “обезглаве српску цркву” није успео захваљујући жестоком противљењу целокупног српског свештенства.
Плодна делатност патријарха Лукијана Богдановића нагло је прекинута његовом мистериозном смрћу 4. 9. 1913. године. За време лечења у бањи Бад Гастајну, Лукијан је изненада нестао првог септембра. Нјегово тело је пронађено месец дана касније у реци Ахи.
Последњи карловачки митрополит Лукијан Богдановић сахрањен је у Горњој цркви у Сремским Карловцима.
После Богдановићеве смрти, дужност администратора Митрополије преузео је, према члану 5. устројства Светог архијерејског сабора, од 25. маја 1911, пакрачки епископ Мирон Николић као најстарији свештеник по посвећењу. Цар је 13. октобра 1913. године за новог администратора Митрополије поставио горњокарловачког епископа Михаила Грујића, који је умро 20. фебруара 1914. године. Три дана касније, 23. фебруара 1914, епископ Мирон је по други пут преузео руковођење Митрополијом, да би га цар 13. марта 1914. године и званично поставио за администратора. За епископа Мирона је речено да је “својим тактом према државним властима успевао да отклони или ублажи многе невоље” које су се надвијале над црквом. На положају епископа остао је све до 26. априла 1919. када је управу над митрополијом предао др Георгију Летићу, епископу темишварском, који је на месту администратора остао све до ослобођења Војводине и њеног припајања Србији.
Наследник првог српског патријарха обновљене Пећке патријаршије био је Варнава, рођен у Пљевљима 29. августа 1880, као Петар Росић. У Призрену је завршио богословско
-учитељску школу 1900, и Духовну академију у Петрограду 1905. године. Закалуђерио се 30. априла 1905; 6. маја је постао ђакон, а 6. јуна добио је презвитерски чин и као свештеник, при Српском посланству у Цариграду, једно време је управљао тамошњом српском школом, писао у једином часопису на српском језику у Турском царству “Цариградском гласнику” и одржавао званичне везе са Васељенском патријаршијом. Затим је био изабран за епископа главничког, а 18. марта 1910. за епископа велешко-дебарског.
Као епископ Варнава отворено се супротстављао бугарској Егзархији. Слом Србије затекао га је, како пише др Ђоко Слијепчевић, у Битољу, одакле је отишао у Солун, а одатле преко Атине, Француске и Енглеске у једну деликатну политичку мисији у Русију.
Затим се 1917. године враћа на Крф, одакле одлази у Солун и потом, заједно са војском, у Србију.
Варнава је био енергични и полетни управник цркве са “урођеним гостопримством” стеченим у царској Русији и Цариграду. У богослужењу је завео савршено “благољепије”. Нјеговом иницијативом је на месту старе Београдске архиепископије подигнута нова зграда Патријаршије.
Варнава је иницирао и доношење новог црквеног устава 1932. године. Одлучно се супротставио великим привилегијама Римокатоличке цркве у ондашњој Југославији.
На врхунцу друштвене кризе изазване намером владе да усвоји Конкордат (уговор) са Ватиканом, српски патријарх Варнава је изненада у ноћи 23. на 24. јун 1937. године умро.
Мада је дуже боловао, патријархова смрт у време изгласавања Конкордата у Народној скупштини толико је узбуркала јавност да је почело отворено да се говори да је Варнава отрован како би се у његовом одсуству усвојио уговор са Ватиканом.
У дану усвајања Конкордата у Народној скупштини дошло је до великих демонстрација против владе у Београду. Управа града забранила је да литија прође Кнез Михаиловом улицом, већ је одредила “да се иде Васином улицом, Коларчевом, па преко Теразија ка Славији.”
Организатори ове литије хтели су, по сваку цену, да прођу Кнез Михаиловом улицом и то у времену од 16 до 20 часова када је у њој било пуно света. Литија је наишла на јак отпор жандарма.
Настала је велика гужва и галама; повици против владе и Конкордата, кошкање полиције и демонстраната и на крају до туче са полицијом.
Патријарх Варнава је сахрањен у малом храму Светог Саве на Врачару.

ПАШИН ЧОВЕК
ПОСЛЕ слома Првог устанка, за новог београдског митрополита изабран је Дионисије ИИ, свештеник из Ниша, познат у народу и као поп Дина. На митрополитској столици остао је само две године.
Краће време пре завладичињења у Цариграду, Дионисије ИИ је био лични преводилац Хуршид-паши. Када је постао београдски митрополит, Дионисије је поставио Милосава Здравковића Ресавца за свог писара. А после Милошевог победничког уласка у Београд и окончања Другог српског устанака, Дионисије је заједно са Турцима напустио Србију.
У то време у Србији су били београдски и ужичко-шабачки митрополити који су, како истиче Грујић, “носили наслов архиепископа и митрополита, иако су фактички били само епископи”. Дионисије ИИ је умро 1915.
(Наставиће се)