О ПАТРИЈАРХУ Јовану, окретном и занимљивом управнику српске цркве, зна се нешто више него о његовим непосредним претходницима. Судећи по његовом презимену Кантул изгледа да је био влашког порекла, али по целини дела које је оставио Јован је био "прожет духом старе српске средњовековне државе". На патријаршијски престо ступио је после смрти патријарха Филипа 1592. У тежњи за ослобођењем народа од Турака, пећки патријарх и поједини епископи преговарали су са римским папама, који су у то доба подстицали западне владаре да крену у нови крсташки рат против Турака. Зато је Јован Кантул 1598. године подржао покрет хришћанских земаља предвођених Шпанијом, Венецијом, Аустријом и Ватиканом, са папом Климентом ВИИИ на челу, за ослобођење балканских хришћана од Турака.
Српски патријарх Јован је преговарао и са аустријским надвојводом Фердинандом у Грацу, а пошто није успео да обезбеди помоћ, ушао је у савез са шпанским двором и савојским војводом Емануелом И. Турци су, сазнавши за све активности српског патријарха, успели да Јована на "превару довуку у Цариград и да га ту, сурово, вешањем, убију" 14. октобра 1614. године. Један запис око његове слике сачуван у Патријаршији у Пећи, потврђује, како истиче Марјановић, да му се гроб налази у Цариграду близу Јерни капије. Патријарх Јован се бринуо о духовном животу цркве; наручивао је преписивање књига које је потом поклањао цркви у Пећи и манастиру Хиландару. Нјеговим залагањем обновљен је патријаршијски комплекс у Пећи, а фрескама су осликани храмови Свете тројице у Пљевљама и црква манастира Хопова.
Патријарх Јован остао је у народном сећању као "ревносни мученик и страдалник за православље", а у историји СПЦ је забележен највише по томе што је био, како истиче Слијепчевић, први патријарх после обнављања Пећке патријаршије 1557. године који је напустио помирљиву политику према Турској и окренуо се Западу.
НАКОН ликвидације патријарха Јована Кантуле, на трон српске цркве изабран је на сабору у манастиру Грачаница, 4. октобра 1614, новобрдски митрополит Пајсије. Патријарх Пајсије је рођен у селу Јањево на Косову 1542. у породици свештеника Димитрија. Прва знања о цркви је добио у својој кући и у манастиру Грачаница, средишту новобрдске епархије, где је изгледа био, како тврди Иларион Руварац, ученик патријарха Јована. За грачаничког митрополита Пајсије је изабран 1612. године, а две године касније за патријарха. Пајсије је био образован свештеник и "велики књигољубац који је имао и своју личну библиотеку".
Једно краће време српски патријарх Пајсије је водио преговоре са Римом, о чему постоје трагови у ватиканским архивама, а затим се преко вршачког митрополита Антонија (1632) и скопског митрополита Симеона, који је 1641. године "отишао у Москву и израдио царску даровницу катедралној цркви Пећке патријаршије", окренуо Русији. Патријарх Пајсије је уз велике напоре успео да обнови неке манастире и успостави нормални верски живот, о чему сведочи барски надбискуп Марин Бици у својим извештајима Римској курији о својим путовањима по Старој Србији. У Ватиканским архивама се налази белешка да је приликом једне посета српској Крајини патријарх Пајсије водио озбиљне теолошке расправе са угледним католичким архиђаконом Леонардијем.
Патријарх Пајсије И Јањевац био је, судећи по записима о "његовом ходочашћу", велики путник. Пред крај живота посетио је најпре Цариград, а првог октобра 1646. пошао је на дуг пут у Јерусалим и са кога се у Пећ вратио 28. јуна 1647. Пајсије се за живота успешно супротстављао "плановима Охридске архиепископије да под своју духовну власт" потчини Пећку патријаршију, али и "унионистичким плановима Римске курије".
Патријарх Пајсије је, према неким историчарима цркве, умро 3. новембра 1647. или 1648. године, а по старим српским записима, које је проучавао Стојановић, патријарх је "умро 3. октобра 1649. године у 3. часа ноћу". На патријаршијском престолу Пајсије И Јањевац провео је 33 године.
НА САБОРУ одржаном у манастиру Морача 1648. године за двадесет другог патријарха и тридесет трећег наследника трона Светог Саве, изабран је Гаврило Рајић из Старог Влаха. Пре избора Гаврило је био смедеревски, новопазарски и рашки митрополит. Приликом преузимања трона пећких патријарха, Гаврило је морао да плати годишњи "кесим" (порез) у износу од 100.000 акчи на руке Мехмед-аги. Одмах по преузимању патријаршије, 1649, Гаврило је посетио Цариград, где је код турских власти покушао да олакша тешко материјално стање српске цркве. Због тога се, средином 1652, састао у манастиру Свети Ђорђе у Будимљи, код Берана, са изаслаником Римске курије Павлином Демскином, и нешто касније на Косову са призренским бискупом Франом Сојимировићем. Разговори су вођени о унији, миру међу хришћанима и још неким другим осетљивим политичким питањима. Године 1649. патријарх је посетио Цариград како би учврстио свој положај у царевини и предао редовне годишње дажбине.
Патријарх Гаврило је био "велики књигољубац". У манастиру Сретење на Овчару пронашао је 1650, како пише епископ шумадијски Сава, "типик запустелог манастира Ариља, узео га и однео у Пећ", а у замену манастиру је поклонио осам других књига.
Гаврило И Рајић путовао је по Европи и Русији, имао блиске везе са Римом и бројне разговоре са папским мисионарима, који су у време његовог владања српском црквом посећивали наше крајеве. Гаврила је позвао у мисију молдавски војвода Матеја Бесарабе да посредује у закључењу мира између њега и хетмана Богдана Хмељницког.

ДОГОВОР У МОСКВИ
У Москви 1654. године на једном скупу, за који Константин Јиречек тврди да је био тајни, српски патријарх се састао са првацима балканских народа и договарао како да се ослободе турског ропства. У Русији је Гаврило био лепо примљен од цара Алексија, па је већ 1655. године, заједно са антиохијским патријархом Макаријем, учествовао на једном црквеном сабору у Москви. Током боравка у Русији цар Алексије му је након "одступања" патријарха Никона понудио трон руске цркве. Гаврило је ову понуду одбио и 1656. се вратио у Пећ, где је на црквеном престолу затеко Максима, кога је у време свог изгнанства у Русији сам предложио за патријарха како се, због његовог одсуства, патријаршија не би угасила. Нјегов покушај да поново дође на трон Светог Саве није успео.
(Наставиће се)