ДВЕ сребрне олимпијске медаље, чиста као суза, већ деценијама налазе се у витринама Рајка Митића. Можда су могле бити преточене и у златне, али објективно: и Швеђани 1948. у Лондону и Мађари 1952. у Хелсинкију били су моћнији.
Загребачки голгетер Фрањо Велфл је у брошури "Сви моји голови" на занимљив начин описао пут наше репрезентације до финала и судара са Швађанима:
"Луксембуржани и Турци су се добро држали, али смо у другом полувремену срушили њихов отпор. Чекао нас је полуфинални дуел против фаворизованих Британаца и хук са трибина древног Вемблија, јер су домаћини имали стопостотну подршку 60.000 навијача. Умирио их је мој гол, да би их у наставку Бобек и Митић дотукли. Било је 3:1, јунаци наше победе Чајковски, Митић и Бобек..."
Финални меч против Швеђана није обећавао жељено изненађење. Био је то растанак једне сјајне генерације, јер су асови из навалног трија - Грен, Нордал и Лидхолм - већ потписали професионалне уговоре са великим Миланом. Карлсон се припремао за одлазак у Болоњу, Розен је постао члан Атлетико Мадрида. Швеђани су лабудову песму претворили у заслужену победу (3:1) над Југословенима, играјући маестрално и ефикасно у финишу.
Била је то лабудова песма и за поједине наше репрезентативце. Четири године касније, на Олимпијским играма у Хелсинкију, из тог тима ће наступити петорица: Митић, Бобек, Чајковски, Станковић и Вукас.
Пред пут у Хелсинки 1952. Југословени су приредили сјајну увертиру у Загребу: надиграли су борбене Норвежане (4:1) и наговестили значајну улогу на олимпијском турниру. Индијци су убедљиво поражени на старту (10:1, Рајко Митић је постигао три гола), да би потом уследила два драматична меча против Совјета у Тампереу.
Николај Бесков, тада један од адута селектора Александра Аркадјева, касније врсни стручњак московског Динама и тренер репрезентације СССР, у књизи "Моје успомене са терена", између осталог, пише:
"За само петнаест минута у првом полувремену Југословени су срушили наше наде. Головима Митића, Огњанова и Зебеца повели су 3:0. У првом минуту наставка поново Огњанов и 4:0! Бобров је ублажио катастрофу, Зебец повисио на 5:1 и... Онда је дошло до несхватљивог преокрета. Беара на голу стоји укочен, они испред њега са оловом у ногама. Шта се збило са Југословенима? Никад то нисам схватио, али смо ми, ипак, стигли до 5:5 и шансе да у другом мечу изборимо пласман у финале..."
То се, ипак, није догодило. Митић је начео мрежу совјетског тима, Бобек повисио на 2:0 из пенала, да би Чајковски прокрчио пут у финале. Грешка из првог дуела није поновљена, Југословени су победили 3:1 и, очигледно преморени и психолошки исцрпљени, кренули пут Хелсинкија да, можда, изненаде моћне Мађаре. Тада је Радивоје Марковић, преносећи дуел против Совјета пуних 180 минута, тријумфално закључио: "Овај наш олимпијски тим, који кроз две године у Берну може постати и светски првак, задао је тежак ударац Стаљину и Информибору..."
Жалио је Рајко Митић, не ретко у нашим честим шетњама од Славије до Теразија, што репрезентација није успела и на Светским шампионатима 1950. у Рију и 1954. у Берну. Говорио би:
"Милиони људи знају шта ми се догодило у Рију пред меч са Бразилом и о томе нема смисла више причати. Можда тада нисмо ни имали веће шансе у конкуренцији Уругвајаца и Бразилаца, мада смо сјајно стартовали у мечевима против Швајцараца (3:0) у Бело Хоризонтеу и Мексиканаца (6:1) у Порто Алегреу. Нажалост, никад нисам преболео четвртфинални меч против Западних Немаца, 27. јуна 1954. у Женеви. Пошто смо претходно надиграли Французе, затим у једном дивном мечу играли нерешено против Бразилаца, имали смо Западне Немце као на длану. Чинили смо чуда, посебно Милош Милутиновић. За главу се хватао Сеп Хербергер, да би на крају баладе признао: изгубио је бољи тим. Сада можемо да постанемо и светски прваци..."
Тако је и било. Предвођени Фрицом Валтером, Западни Немци су у финалу изненадили много квалитетније Мађаре. Тај 27. јун 1954. био је тужан дан за јубиларца Рајка Митића који је репрезентативни дрес обукао 50. пут.

(Наставиће се)