ФИДЕЛ Кастро је феноменална и тешко докучива личност на политичкој сцени и Кубе и света. Поникао је из богате латифундистичке породице, са југоистока Кубе, завршио је најбоље католичке школе, оженио се богатом девојком Миртом Дијас Баларт, да би после револуције коју је извојевао, све то испретумбао. Национализовао је родитељско имање, које се простирало на 12.000 хектара, “заратио” је са Америком која је Кубу држала под својом доминацијом и постао комуниста, мада га је КП Кубе сматрала “буржујским авантуристом” и ускратила му подршку онда када је било пресудно.
Кастро је кроз живот корачао сам, избегавајући било чије туторство - родитељско, партијско, државно, брачно.
“Мене на универзитету”, каже Кастро, “комунисти и њихова дисциплина нису интересовали. Ја сам онда био нека врста Дон Кихота.”
Још онда је тај “фармеров син” са југоистока острва испољавао карактерну црту вука самотњака. Није пристајао да има било кога за вођу, да прима било чија наређења. Трудио се и успевао да у свему буде свој, да сам буде вођа себи и другима. И то му је полазило за руком.
Нјегови савременици из тих дана кажу да је био изузетно атрактивна појава. Висок, згодан, са грчким профилом, са даром бриљантног говорника, просто је пленио околину. Мушкарци су га следили, жене су га обожавале.
“Кад сам га упознао на универзитету”, сећа се Алфредо Гевара, који нема никакве рођачке везе са Че Геваром, “личио ми је на живи вулкан, на вулкан у ерупцији. Био је националиста и антиимперијалиста, али да ће једног дана постати комуниста, у то нисам веровао.”
НИЈЕ ни Фидел у то веровао све дотле док га Американци притисцима и блокадом нису гурнули на ту страну, Москви у загрљај. Он је извојевао револуцију 1959. године, а комуниста је постао седам година касније.
“Не, не мислим да се наш отац Анхел прибојавао Фиделове револуције”, испричао ми је једном у Хавани Кастров старији брат Рамон, који се никада није више петљао у политику. “Отац једноставно није веровао да ће од те револуције ишта бити. У то онда, рекао бих, нико није веровао, сем Фидела. Нисам ни ја, признајем, па макар ме Фидел сада избацио из партије. Отац је понајвише био љут на Фидела што за собом вуче Раула. Плашио се да ће га увалити у невоље.”
“Једини човек”, прича ми даље Рамон, звани Монго, “којег се Фидел прибојавао, била је наша мајка Лина. Нјих двоје су били везани једно за друго на начин који је тешко описати.”
“Наш брат Раул ми је једном, у оним годинама непосредно после победе револуције”, дадаје Монго, “испричао да је Фидел после седнице владе, на којој је донета одлука о другој аграрној реформи, са уздахом рекао: ’А како сада да ово саопштим мајци’.”
Ту, на том проблему земље и имовине, почели су да пуцају шавови и породице Кастро. Рамон је после очеве смрти 1956. године, са мајком водио имање, Фидел и Раул су се бавили револуцијом и тамновали, а остала деца су живела своје нормалне животе.
А, онда је Кастро победио и све је претумбано на главу.
Мајка Лина је ћутке трпела власт свога необузданог сина, али најмлађе међу седморо деце Хуанита није.
Отворено је критиковала брата и све више се окретала онима који су били против њега, мада су онда на Куби били у мањини.
У СВОЈОЈ књизи “Зашто се борим против Фидела”, Хуанита је из емиграције записала и ово:
“Једног дана по подне, а мислим да је то био 23. март 1962. године, Фидел је изненада банио у нашу кућу. Рекао је мајци:
’Колико грла стоке имаш на имању?’
Мајка му је одговорила, а он је наставио:
’Плашим се да ускоро ту стоку нећеш имати.’
Мајка је планула: ’Е, то ћемо тек да видимо.’
И видела је. Преко две аграрне реформе и оне ’треће’, преко које је Фидел хтео да да лични пример, породица Кастро је остала и без стоке и без земље и без богатства.”
Хуанита се, међутим, није предавала. Наставила је да “ради” против револуције. Рекла је да хоће да иде са Кубе, јер јој је доста Фиделове револуције. Раул је, како се сећа Монго, био за то да јој се не дозволи одлазак, а ако је нужно и да се ухапси.
“Пусти Рауле”, пресудио је Фидел, “нека иде и нека носи све своје са собом.”
Хуанита је покупила своје ствари, села у авион и отишла заувек. У те протекле четири деценије, све до данашњих дана, Хуанита живи у Америци од пропаганде коју води против свог “брата деспота”. Никада се после тога нису видели, ни чули телефоном.
“Наши родитељи”, прича ми Монго, “ипак су имали среће да умру на време. Наш отац Анхел не би преживео Фиделове аграрне реформе. За њега је земља била живот и срећа. Мајка Лина би пресвисла на овој другој ствари, на разлазу и слому наше породице. Она не би преболела оно шта Хуанита говори о својој браћи.”
Лина Руз де Кастро умрла је 1963. године, недуго пошто се њена ћерка Хуанита била настанила у Мајамију.
Није то више иста породица Кастро.
Није то била више ни иста Куба.
Све је претумбао непредвидиви и неукоритиви “фармеров син”.

РАЗВОД СА МИРТОМ
КАСТРО се, пре него што ће кренути у своје револуционарне подухвате, какви су били напад на касарну “Монкада” 26. јула 1953. године и искрцавање “Гранме” на обале Кубе 2. децембра 1956. године, оженио прелепом студенткињом Миртом Дијас Баларт. Годину дана касније, родио се син Фиделито Кастро де Дијас Баларт. Брак је потрајао непуних шест година. Развели су се док је Фидел био на робији 1955. године, наводно због тога што је Мирта у међувремену била на платном списку Батистиног режима. Нјихов син Фиделито, којему је данас 58 година, завршио је студије физике, живи на Куби и не бави се политиком.
После тог развода, Фидел се није више женио, а Мирта се преудала и живи у Шпанији.
(Наставиће се)