ЗИМА 1864. Иако болешљив, Вук је окапавао над рукописима не би ли још што од смрти отео, како је имао обичај рећи. Јео је мало, а крајем јануара, десетак дана пред смрт, молио је пријатеља из Земуна да му пошаље рецепт како се справља капама.
Као да је крај слутио: професору књижевности, Русу В. М. Кашкадамову, диктирао је почетком фебруара т. г. писмо за министра просвета У Петербургу: “већ умирући”, како напомиње, истакао је приврженост једноплеменој и једноверној Русији, уз молбу да се његова пензија пренесе на жену и кћер му, и да им се помогне у штампању нове књиге, песама ваљда.
Те прве фебруарске недеље Вук је, као и обично радио. “До пред подне”, по речима Александра Сандића, “казиваше, по свом обичају, нешто у перо својему писару и читачу Тиролу. Уто је дошао познати бечки лекар професор Јозеф Шкода, прегледа га и нареди да се старац мане посла”. По ручку Вук је прилегао и заспао “ко окупан”.
Предвече, око четири сата, пренуо се жедан, призвао Мину и пожелео воде са ловћенског извора Корита Иванбегових: да се ње напије - рекао јој је - чини му се “намах би оздравио”. Затим је у сласт испио чашу бечке воде што му кћи принесе. “Погледа по соби: запе очима за красне гусле јаворове врх постеље своје с прочеља о зиду. Клону главом на узглавље и, мислиш, заспа, а не да је издахнуо.”
Дописник “Српског дневника” пак пише да је Вук боловао, “као што стари људи обично болују, од слабости, право болестан не беше. Вук је - наставља он - цео дан био ван постеље и увече око 6 сати започе читати пету књигу песама, коју је приправио да изда, и у читању заспа на веки.”
По забелешкама кћери Мине, последњи Вукови тренуци протекли су друкчије. Имао је велике болове. Жедан, у бунилу, тражио је краставце из свог брдовитог завичаја. “Траје ли још увијек иста ноћ? Неће нигда проћи”, бунцао је. Мину је називао соколом. “Стално чујем како око мене удараш својим крилима.” А пре него што је легао у кревет, рекао је: “Сјутра ме нећете у њему задржати.” Захтевао је да му донесу коректуре и додао: “Жури ми се. Што се зими не сврши, никад се то неће урадити. У пролеће морам поново путовати.”
У бечком Протоколу умрлих забележено је: 7. фебруара 1864: Вук Стефановић Караджић, доктор, витез руског одреда св. Ане 2. класе с царском круном, итд., “ожењен, православне вере; место рођења - Тршић у Србији, место боравка и место смрти - Беч, Мароканергасе 3. Узрок смрти - едем плућа”.
Голуб Добрашиновић, најбољи савремени познавалац живота и дела Вука Караджића, овако описује смрт оца српске писмености. У књизи “Вук у слици и речи” (издавач “Просвета”) Добрашиновић је описао животну стазу великог реформатора на начин како то пре њега нико није учинио. Комбинујући реч и слику, аутор је направио узбудљив филм који до танчина осветљава једну од најзначајнијих личности у историји српског народа. Из ове књиге “Новости” ће у више наставака објавити најзанимљивије делове.
Караджићи, по предању, старином су из Црне Горе, одређеније - из Васојевића, из Лопата крај Лијеве Ријеке; генеаолошки, пак, потичу од сина Васова, од Ђура Радулова Рајевића.
При провали Турака крајем 17. века, “Караджићи се за навек иселише из Лијеве Ријеке”. По другом казивању, Турци су тада одвели неке Караджиће као робље у Подгорицу. После дванаестак година проведених у Зети (и неколико година у Никшићу, према неким другим подацима), три брата (Ристан, Митар и Боро) населили су се негде око 1640. у Петници, селу пустом и без зиратне земље, али богатом водом и шумом (и пећинама у околном стењу, по чему је и добило име).
(Наставиће се)