ЈАКОБ де Ворагине (1228-1298) у својим "Златним легендама" пише да је свети Никола изабран за епископа у граду Мири. Догодило се то под врло интересантним околностима. Никола је дошао на место епископа, који је у овом малоазијском граду дуго службовао и у њему умро.

У избору новог мирског епископа учествовало је више црквених великодостојника. Међу њима био је и један чији су ауторитет сви поштовали. Он је своју сабраћу, најпре, опоменуо да приону на пост и молитву, како би чиста срца и душе могли да донесу одлуку.

Ноћ уочи избора овоме хришћанском угледнику јавио се глас који му је рекао да за новог мирског епископа изаберу онога који ујутро први прекорачи црквени праг, а који се зове Никола. Овај је то открио другим епископима, упозоравајући их да пазе ко ће то бити.

Као да је био послат од Бога, тог јутра, пре свих, у цркву је дошао Никола. Узимајући га за руку, овај епископ га упита: "Како се зовеш?" А, Никола, какав беше, пун голубије простодушности, приклонивши главу, одговори: "Никола, ваше светости слуга!"

Чувши то, епископи га поведоше и посадише на епископски трон. Никола је покушао да се одбрани од велике части, али му то није пошло за руком.

Писац "Златних легенди" каже да је Никола, по избору за епископа, задржао своју озбиљност, прибраност и скромност: "У молитвама бдијаше, тело постом изнуриваше, друштво жена избегаваше. Беше смеран у поштовању других, убедљив у говору, чио у бодрењу, строг у исправљању."

Симеон Метафраст, Николин хагиограф, каже да је Никола жарко желео да посети Палестину и у њој обиђе света места. Жудео је да отпутује далеко, да се настани у пустињи, јер је пустиња мати тиховања, а тиховање мати божанствених помисли и сагледавања који нас присно повезују са Богом.

Никола се укрцао на лађу која је стигла из Египта и тамо се управо враћала. Морнари, наравно, нису знали шта их на том путу чека, али их је на то упозорио Никола. Најавио им је буру и најезду демона. Никола је видео кад се ђаво попео на лађу и мачем пресекао конопце на катарци и ужад на крми. Нечастиви је цео брод био обузео својом демонском силом, с намером да га заједно са посадом и путницима потопи у највећу морску дубину.

И док је Никола изговарао своје речи упозорења, као на неки знак, подиже се силна олуја. Ударала је, каже Метафраст, из облака на све стране. Море је подивљало. Лађа се љуљала у ковитлацу таласа. Лјуди на броду страшно су се уплашили. Збијајући се уз Николу, молили су и преклињали Бога да их одбрани од великог зла.

Никола им заповеди да се смире, да буду храбри и да ће ускоро доћи до преокрета. И тако се догоди. Море би укроћено. Наста велики мир. Лјуди почеше да захваљују Богу и светом Николи што су избегли најцрњу судбину.

Али, ђаво се није предавао. Кад се један морнар попео на врх средњег јарбола да поправи бродску опрему, ђаво је опет умешао своје прсте. Морнар се оклизнуо и пао на палубу. Лежао је без даха, начисто мртав, каже Метафраст.

На сцену опет ступа Никола. Својом усрдном молитвом брзо је повратио у живот мртвог бродара, а затим је њихова лађа пуним једрима кренула по мирном мору, ка своме циљу.

(Наставиће се)