Пише: Жарко Петровић

ВРЕМЕ је да свој рад са вокалним солистом Миодрагом Јевремовићем саберем. Али, Мики Јевремовић ми недавно каже: “Нека нас, нека још, рано је...”
Вокални ансамбл композитора Предрага Ивановића “Стари трачери” једна је душа, топла и хармонична. Александра-Дуда Ивановић сада је првакиња Београдске опере, али онај глас који је бојио и златио композицију био је још један оркестар.
А њене сараднице, њих три, као њене духовне сестре, сребре и позлаћују тонове и стихове. Уживали смо. Мики, “Стари трачери” и ја.
Она није дошла кад цветају булке. У уметности је тако: љубав никада не пролази. Остају дело, прича о њој, песма. Они су и даље сви заједно.
На сваком кораку “вреба љубав”. И то она најопаснија, љубав на први поглед! У продавници упознамо племениту жену која продаје хлеб, идентификовану са овим божијим јестивом... Некада, зажелимо мир крај ње и дом у коме ће увек бити добро јело и врућа српска погача... Лјубав заигра своју игру у сензибилном и сензуалном додиру жене у берберској радњи.
Нјене руке прелазе преко лица и врата као предигра двоје љубавника. А није тако. Лепо нашминкана, у костиму од свиле, која се нечујно лелуја око тебе, креће се као мачка или срна... А руке су јој дуге и беле... Зар је онда чудно зажелети романсу?
Кажу да возови носе радост и страх. Нарочито они спорога хода, вуку људе кроз градове, села и беспућа, лепоте и страхоте људскога ума. Они вечно живе и трагају за временом и човеком који долази и одлази са овога света.
У возу, сва се лица промене. Мења им се осмех на лицу и укаже забринутост. Као да то нису више они људи са перона. Уђе у њих нека радост или страх који их обузме због путовања. У главама путника нису више њихове мисли, већ оне које су оставили, или мисли оних којима желе да допутују. На лицу, укажу им се боре или изненадни осмех. Измени се боја гласа.
Свако има свој воз: брзи или спори. Често је и судбина таква: каквим возом путујеш, тако и живиш, опуштено или жустро. Перон, железничка благајна, коловоз, локомотива, кондуктер са старим фењером као код марсовца, скретничар са црвеном капом, железнички радници који товаре пакете и джакове у вагоне, крај којих је често, у ратним приликама и немаштини, и вагон са кравама и воловима, зечевима и ћуркама, остају нам у сећању до краја живота.
Дуго је живео воз “Ћира”, који је саобраћао на релацији Ужице - Београд. Преживео је ратове, довозио и одвозио ђаке, студенте, господу и сељаке, шпекуланте, радовао и растуживао своје путнике. Од Ужица до Београда “Ћира” је путовао девет сати и писци су стизали да напишу причу, студенти да спреме испит, песници да напишу песме, најлепше и најдуже...
Возови буде и успављују људе, а њихов “гарави живот” ствара и уништава. Улазак воза у железничку станицу, често је спас неком човеку или смрт превеликој жељи.
Има ли већих сцена из живота од оних са перона, звиждука воза на станици, локомотива које пурњају или одлазе у даљине и неизвесност? И називи железничких станица указују на судбинску улогу воза.
Станица Термини инспирација је за велики роман и филм. Лав Николајевич Толстој бежао је од смрти из Јасне Пољане у којој је саградио бесмртност. Није хтео да призна себи да смрт долази неминовно. Возом је побегао у Астапово, железничку станицу, у собу шефа железнице, одакле се није жив вратио. Воз га је ту оставио своме народу и целом човечанству...
(Наставиће се)