Пише: Жарко Петровић

Композитор и књижевник Жарко Петровић обележава пола века успешног рада и исто толико од настанка своје чувене елегије “Све моје јесени су тужне”, преведене на више светских језика, радо слушане и данас. У овом фељтону објављујемо неколико занимљивих приповедања из ауторове књиге “Носталгија”, о збивањима у српској култури педесетих година прошлог века.


ПРОЛЕЋА 1956. боравио сам у Ужицу. Пред одлазак у Београд, сазнао сам да је радио емитовао композицију “Све моје јесени су тужне”, која се у рукопису називала “Јесења елегија”. Певао је, рекли су - “неки Душан Јакшић...” Свакога дана, овај снимак се врти на радио таласима. Велика радост. Већ сам помислио да оставим компоновање. Али, ето...
На железничкој станици у Београду, дечак звижди моје тонове. Чудан осећај: радостан, уплашен, сетан. Зажелео сам да моје песме певају или звижде улицама. И, дочекао сам. У Београду, на перону.
У Балканској улици, крај радње са минђушама и старим наливперима, два младића исправљају трећу строфу ове мелодије. Хтео сам да им помогнем. Али, било би неукусно...
У ресторану “Прешернова клет”, келнер замера што улазим са кофером. Неки гости се окрећу за мном: неуредност, прашина... У сали, весело друштво. Алкохол и песма рањавају им душу. Један момак објашњава да ће отпевати своју најомиљенију песму.
Певам и ја. Али, певач је престао и пришао ми: “Еј ти, не знаш да певаш. Квариш песму. Попиј нешто на мој рачун и ћути...” Поцрвено сам али и схватио. Био сам млад и неискусан.
У поноћ, у “Прешернову клет” стигао је књижевник и новинар “Вечерњих новости” - Жика Лазић. Знали смо се. Колико пута сам му на својој мансарди свирао ову и друге још необјављене песме. Рекао је весељацима ко сам. Весеље се наставило, са мном заједно.
Из “Прешернове клети”, кренула је репортажа. Целе ноћи, обилазили смо београдске кафане и стигли у “Руски цар”.
У ноћном бару, у Кнез Михаиловој улици, свирао је оркестар Јакова Сивча, који је из Руског Крстура дошао у Београд да студира права. Оркестар је забављао групу пилота. У весељу, истицао се пуковник Грубер. По жељи, стално се слушала песма о јесени тужној. Када се сазнало да је у сали аутор ове песме, оркестар је кренуо у бесомучно извођење. На крају, Јаша Сивч је бацио и разбио своју хармонику, пришао ми и рекао: “Зашто си ово написао? Проклет да си”!
Те ноћи у “Руском цару”, Јаша Сивч је остао без своје хармонике, а пилот Грубер ме није напустио две ноћи и два дана. Све док нас је снага носила.
Пилот Грубер није међу живима, а Јашу Сивча последњи пут сам видео на снимању његових русинских песама, пре двадесет година. Надам се да је добро и да свира своју нову хармонику и шета улицама Руског Крстура.
Исте ноћи, Жика Лазић је предао рубрику о сусрету са композитором песме “Све моје јесени су тужне”.
Од тога доба, из Завичаја, отишло је много возова. И враћало се, са новим песмама о јесени и жуто-зеленим заносима...


ПОРУКА ОЦА
“ОВА ће те песма много у животу коштати”, рекао ми је отац, када је први пут чуо мелодију и стихове песме “Све моје јесени су тужне”. И није погрешио.
(Наставиће се)