ЈОВАН Рашковић, његова супруга Тања, лекар интерниста, и ћерка Санда, психијатар, са своје двоје деце, прогнани су из Хрватске на бруталан начин.
- Месецима је наша фамилија била изложена јавном линчу - каже Санда. - Туђманова власт није бирала средства да нас оцрни, понизи и облати у очима хрватске јавности. Тешко је и спомињати све гадости које су нам приређивали. Готово свакодневно били смо изложени шиканирању, како на улици, тако и на радном месту. Узнемиравали су нас и у кући, телефоном. Добијали смо писма пуна претњи и увреда. На крају се то претворило у физички напад.
* Можете ли подробније да опишете то шиканирање?
- Требало је само видети и доживети изгон мог оца из Шибеника, па схватити какве је димензије имала та хајка. Туђманова странка организовала је јавно потписивање петиције против Јована Рашковића, лекара и вишегодишњег директора болнице у Шибенику. Фешта је одржана на главном градском тргу, уз витлање "шаховницама", певање родољубивих песама и звуке борбених маршева. Радио Шибеник је ту маскараду уживо преносио, хистерично потпаљујући мржњу према мом оцу.
* На који начин је то рађено?
- Новинари Радио Шибеника лансирали су најгнусније лажи о Јовану Рашковићу. Говорили су да је вршио виво експеримете на Хрватима, да је припаднике овог народа тровао отровним печуркама, иако их се мој отац патолошки плашио. Читали су, затим, један текст из "Вјесника" у коме се тврди да је Јован Рашковић окупио око себе групу младих Срба, названих "Рашковићеви Јовићи", чији је задатак да застрашују и кољу хрватску школску децу.
* Вашем оцу у грех се стављало и нешто из Другог светског рата?
- Да. Говорило се да је као партизан у Книну заклао једног Хрвата. Мој отац је рођен 1929. године. Кад је рат почео, имао је 12 година. На самом крају рата био је мобилисан. И умало тада није изгубио главу. Али, не због тога што је неког заклао или убио, већ зато што је био одређен да чува неке заробљене Немце. Један од њих био је сасвим промрзао и мој Јован му је дао своје рукавице да огреје руке. Е, то му умало није дошло главе. Зато се код партизана ишло на преки суд.
* Шибеник је тад имао око 60.000 становника, а петицију против Рашковића потписао је сваки други житељ.
- Бојкот је требало да изгледа као плебисцит. Лјуде су довозили са разних страна аутобусима. Такво изјашњавање грађана морало је да буде јасна порука Јовану Рашковићу: Иди и више се не враћај, ни у Шибеник, ни у Хрватску!
* Да ли је Јован Рашковић после потписивања петиције долазио у Шибеник?
- Јесте. Неколико пута. Прошетао би са пријатељем главном улицом. Доживљавао је страшне увреде. Пљували су га. Али било је и неколико људи који су му пришли и рекли: Издржите, докторе, проћи ће и ово.
* НА удару се нашла и ваша мајка.
- Она је радила у шибенској болници као лекар интерниста. На њу се ишло врло прљаво и подмукло. Атаковали су на њен морал. Добацивали су јој у пролазу најружније речи. На Радио Шибенику су ишли дотле да су тврдили да је она швалерка владике Николаја! У болници су јој појединци правили разне пакости. Оштете јој, рецимо, стетоскоп. Било је случајева да у некој радњи нису хтели да јој продају робу.
* Откуд такав атак на вашу мајку?
- Пошто је она по оцу Хрватица, а по мајци Италијанка, њу су третирали као издајника рода свога. Отац моје мајке звао се Динко Стипишић, родом је са Хвара. Девојачко име њене мајке је Елизабета Коасини. Обоје су били просветни радници и југословенски оријентисани. Моја бака променила је касније своје име у Јелисавета. Деда Динко био је задојен косовским бојем, Карађорђем. То је пренео и на мене. Мојим родитељима је, заиста, било тешко у Шибенику. Бушили су им гуме на аутомобилу. Поред куће у којој су становали налазио се билијар клуб, и кад би се моји родитељи враћали са посла, онда су у том клубу сви гости штаповима, сложно, из све снаге, ударали по столовима. Од стреса, моја мајка је имала озбиљне здравствене проблеме. Једва је дочекала одлазак у Београд.
* Где су се ваши родитељи упознали и заволели?
- За време студија медицине у Загребу. Имали су диван брак. И што су напади на мог оца били јачи, моја мајка је чвршће стајала уз њега. Није било силе које их је могла раздвојити. Следећи истину и правду, она је следила свога мужа. То се њој једно с другим уклапало.
* Ви сте били удати за Хрвата. С њим имате сина и ћерку. Како су се иступања вашег оца, у којима је Туђманову власт, због усташлука, подвргавао беспоштедној критици, одражавали на вас и ваш брак?
- Сваки говор мога оца, интервју или чланак имао је за последицу нови фијук бича изнад глава чланова моје породице. У Загребу нам заиста није било лако. Ја сам као психијатар радила на клиници "Ребро", и колеге су почеле да се према мени хладе. Видела сам страх у њиховим очима, плашили су се да ме поздраве и уђу у моју ординацију. За такво њихово понашање имала сам пуно разумевања. Није било добро да се неко види у присном разговору са ћерком Јована Рашковића. Заиста је због тога могао имати тешке последице. Неки су ми отворено говорили да Хрвати, због онога што говори и ради Јован Рашковић, имају пуно право да свој бес искале на његовој ћерки. Неки су били сасвим искрени. Говорили су: Немој више да нам долазиш у кућу - после тебе имамо полицију на врату. Морам, међутим, да кажем да је било оних који се на то нису обазирали и према мени се односили као раније.
* ТАКО је било на клиници "Ребро". А ван ње?
- Ван клинике моја породица и ја били смо изложени стравичној тортури. Требало би много простора да се то опише. Претње и увреде су стизале са разних страна. Вређали су ме преко телефона, на улици, говорили су да сам "четничка курва".
* Јесте ли у Загребу имали ограничено кретање?
- Око три месеца моја породица је била у некој врсти кућног притвора. Два полицајца стајала су испред нашег стана и контролисала ко у њега улази и излази. Под стражом сам била и на клиници "Ребро". Испред моје ординације стајао је полицајац у цивилу. Једног дана напали су ме на улици. Враћала сам се са једне психоаналитичке сесије. Неколико људи пресрели су ме и почели да туку. Главом су ми ударали о зид. Био је новембар. Изгребана, поцепана, боса, стигла сам кући.
* Да ли сте напад пријавили полицији?
- Јесам. Али од тога није било ништа.
* Како је на то реаговао ваш муж?
- Није му било лако. Као зет Јована Рашковића и он је био под притиском и уценама.
* Када сте и како одлучили да напустите Загреб?
- Било је јутро. Требало је поново да кренем на посао, да изађем на улицу и изложим се новој тортури. Чврсто сам загрлила мужа, прислонила му главу на груди и рекла: Не могу више. Помози ми. Очекивала сам само да ме чврсто стегне. Али, он то није учинио. Нјегове руке се нису помериле. Само је казао: "Санда, не могу ништа да ти помогнем". Загрљај је најбоља дијагноза. Он каже све.
* И тада сте одлучили да кренете у Београд?
- Да. Тад сам преломила. Било је догорело до ноката.
(Наставиће се)