Пише: Борислав ЛАЛИЋ
ПРЕСУДАН датум за судбину заједничке државе Срба и Црногораца био је 4. фебруар 2003. године, мада је ствар била преломљена и раније, нарочито оног дана - 31. маја 2002. године, када су у Савезној скупштини усвојене Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе. То су оне "основе" које је оверио Солана, а којима се двема републикама, а то ће рећи Црној Гори, даје право да се путем референдума одвоји.
У међувремену, те Полазне основе су, после мучне дебате у републикама, усвојене у Савезној скупштини. У Већу грађана, за њих је гласало 74, а против су била 23 посланика. У Већу република, 23 посланика су гласала "за", а шест "против".
А онда је дошао тај "фамозни" 4. фебруар 2003. године, када је у Савезној скупштини усвојена и проглашена Уставна повеља којом се гаси име Југославија. Десило се то у уторак, у 20 часова и 10 минута, на једној од најнеобичнијих и најтужнијих седница које памте сводови скупштинског здања. И посланици и народ који је преко ТВ екрана пратио тај историјски чин, деловали су збуњено и затечено. Име Југославије је, ипак, на овај или онај начин обележило њихове животе.
А ето, Југославија се преко ноћи угасила. Живела је читав један људски век, ушла у позне године трећег доба, доживела и трећи миленијум, да би умрла с ногу, скоро неопажено, у присуству конзилијума који је сачинио њену смртовницу под именом Уставна повеља. По неко је изговорио неку лепу реч о њој, понеком је око засузило, а већина се апатично помирила са судбином која је тако хтела.
ТА апатија је била подстакнута и чињеницом да је већини у скупштинском здању у тим тренуцима било јасно да Југославије одавно нема, да се та реч већ преселила у историју и носталгију генерација које су стасале, живеле и крвариле у знаку њеног имена.
Нико се није ни потрудио да каже зашто је тако морало да буде, зашто су се народи који су правили историју под тим именом, а то се посебно односи на Србе и Црногорце, одрекли Југославије и прихватили ту невиђену државну творевину која ће се до даљега звати "државна заједница Србија и Црна Гора."
Народе, ни српски ни црногорски, нико о томе није ни питао. Стицај историјских оклности под којима је изнова кројена мапа Европе, и изврнут цео Версајски споразум, медиокритетске генерације њених политичара, међу којима су најгласнији и најактивнији били сепаратисти, растурили су прво ону велику Југославију, а сада и овој одузимају заједничко име, уз претећу перспективу да се и она ускоро растури.
Ништа изгледа није могло да је спасе. Ни Титов завет да је чувају "као зеницу ока свог", ни она армија грађана која се изјашњавала Југословенима, ни заједнички гробови, ни мешовити бракови, па ни она песма "Југославијо, Југославијо", који су многи од срца певали од Триглава до Вардара.
Треба, свакако, рећи да је било и оних који су говорили да је Југославија, и "монархистичка и титоистичка", била "тамница народа", да су поједини спољни центри моћи радили на њеном разбијању, али се не смеју заборавити милиони оних који су у тој земљи проживели најбоље године свог живота, у време када је југословенски пасош отварао сва врата света, а њено име поштовано сиром Земљине кугле.
УСВАЈАНјЕМ Уставне повеље не значи да су се Србија и Црна Гора одлучиле за нову државу са другачијим именом и другачијим уређењем. Реч је о томе да заједничке државе неће више бити.
Невиђена заједничка држава Србије и Црне Горе, која је заживела тог 4. фебруара 2003. године, била је кратког века. Већ 7. марта 2003. образовано је ново руководство заједничке државе са Светозаром Маровићем на челу Министарског савета, али је свима било јасно да ствари иду ка раздвајању и да ће Црна Гора за три године расписати референдум и одвојити се.
Тако се и десило. Црногорски референдум је одржан 21. маја 2006. године, у року који је био понуђен Уставном повељом. Победили су сецесионисти. За длаку, али су победили, јер су морали да победе.
А онда се упокојила и она скаламерија од заједничке државе. Десило се то 3. јуна 2006. године, када је црногорска Скупштина прогласила самосталну Црну Гору.
Нестанак заједничке државе, која је била све друго сем заједничка и држава, пропраћен је смушено и апатично и у Србији и у Црној Гори. Чак ни у црногорској Скупштини није било помпе и еуфорије. Све се свело на обављање нужне протоколарне процедуре. У Србији је било још тужније. На седницу Скупштине за проглашење, тј. констатовање да је и Србија самостална, једва је намакнут кворум, а у сали није било ни председника Србије, ни премијера.
На нивоу државне заједнице, која је онда постојала макар на папиру, није било ничега. Скупштина СЦГ није се састала бар да констатује да се заједничка држава распала. Није се састао ни Савет министара, нико више ону заједничку није помињао. Сви су, изгледа, имали пречег посла: куда ће ко са собом и својом државом.
Тектонско слегање геополитичког тла и слагање мозаика државних мапа и свакаквих интереса на Балкану - подстицано споља и изнутра, приведено је крају. Остао је само још случај Косова и Метохије...
Црна Гора се вратила у своја брда, а Србија је опет тамо где је била пре негошто је улетела у замку државе од Триглава до Вардара.

КРУГ СЕ ЗАТВАРА
ЗАМИСАО српске краљевске власти, с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, да подигне репрезентативно и монументално здање за Дом народног представништва српске државе, после толико обрта и вратоломија, коначно се, у облику затвореног круга, враћа на само полазиште.
После равно сто година, то здање, које је у међувремену било домаћин посланицима трију Југославија, враћа се коначно онима којима је било и намењено: посланицима државе Србије.
КРАЈ