Пише: Борислав Лалић
БИЛО је много драматичних дана у дугој и турбулентној историји скупштинског здања на Булевару, било је прича да је то уклета кућа, али судбина му је, ипак, била наклоњена и онда када је "дом посланика" споро и тешко зидан, као "Скадар на Бојани", и онда када је Београд био изложен бруталним разарањима од турских завојевача, Хитлерове авијације 1941. године, а такође и од савезничких бомби неколико година касније, које су такође бацане на српску и југословенску престоницу.
У свим тим разарањима, монументална зграда на Булевару је остала малтене нетакнута. Нису је хтеле ни бомбе НАТО, које су на Србију и Београд истресане пуних 78 дана 1999. године.
А онда је дошао 5. октобар 2000. године. У предвечерје тог напетог дана, који је више био набијен политичким гневом него барутом, букнула је ватра у одајама Скупштине, а кроз њене прозоре покуљао је црн дим.
Но, неочекивани пожар у Скупштини има своју предисторију, која се годинама слагала и у скупштинском здању и на београдским улицама. У њеном центру, као што је било и са целокупним политичким животом земље у оно време, налазио се Слободан Милошевић, који је 23. јула 1997. године преузео функцију шефа крње југословенске државе - СРЈ.
После бомбардовања земље и болног Кумановског споразума, он је настављао да влада Југославијом, али у условима дубоке унутрашње подељености и жестоких притисака међународне заједнице, која га је преко Хашког трибунала оптужила и за ратне злочине.
У таквој ситуацији, уверен да има подршку у народу, Милошевић је, у лето 2000. године расписао превремене председничке изборе, који су одржани 24. септембра. Избори су се завршили скандалозно и драматично. Опозиција, окупљена око свог кандидата Војислава Коштунице, инсистирала је на његовој победи, док Милошевић и његове присталице нису могле ни да схвате, ни да прихвате да су избори за њих изгубљени.
Србија се тих дана заталасала и заљуљала. Петог октобра 2000. године, дуге колоне људи и возила кренуле су из унутрашњости ка Београду, чије су улице већ од поднева биле закрчене грађанима престонице који су такође хрлили ка здању Савезне скупштине.
Био је то један од најнапетијих дана у историји мирнодопске Србије, тј. у временима када се није ратовало. Тог дана је на улицама Београда, на које је изашло неколико стотина хиљада људи, можда и више од пола милиона, могла је да се пролије крв. Срећом није. Превладала је воља народа. Режим Слободана Милошевића се једноставно урушио.
Тај дан је посебно био драматичан за здање Скупштине, које је и својим положајем и својом симболиком било средиште тог протеста. Предвече, када је судбина режима очигледно била преломљена, из Скупштине је покуљао дим. Стотине разјарених демонстраната улетело је у зграду Скупштине, подметнута је ватра, а онда се десило нешто што под сводовима гранитне палате никада раније није виђено. Хулигани, којих је очито било у маси, не само што су подметнули ватру, него су почели да пљачкају њен намештај, слике и друге драгоцености које су красиле сале и ходнике. Из колекције од 156 уметничких слика, те ноћи је однето око 90, међу којима су и дела наших познатих сликара.
У тим хаотичним часовима, скупштинске просторије су постале и поприште обрачуна између оних који су пљачкали и уништавали, и оних који су на протест дошли из сасвим других мотива, па су свим силама, чак и песницама, целе те ноћи настојали да спрече пљачку скупштинског инвентара.
А онда је протест почео да се смирује, а земља да се враћа у, колико-толико, нормалан живот. Милошевић је преко ТВ екрана саопштио да се повлачи и да признаје победу Коштунице, а овај је 7. октобра, у Скупштини, положио заклетву као нови председник СР Југославије.
Поткрај те године одржани су нови парламентарни избори, победила је Демократска опозиција, Милошевић је отпремљен у Хаг, али у земљи и у скупштинском здању, које је у међувремену опорављено, ништа се није дешавало што би указивало на стабилан и хармоничан живот заједничке државе, сада већ треће Југославије. Показало се, и то је сваким даном било све видљивије, да младо црногорско руководство није имало проблем само са Милошевићем, него пре свега са самом идејом заједничке државе из које је хтело да извуче Црну Гору по сваку цену.
То раздвајање два "ока у глави", кренуло је силовитије 2002. године. Онда већ Црна Гора је функционисала малтене као одвојена држава, која је имала и своју валуту.
Ни у Савезној скупштини није било слоге. Црногорски посланици из сецесионистичког блока почели су да бојкотују рад парламента. Некад дођу, некад не дођу.
На сцену је, затим, ступио Шпанац Хавијер Солана. Нјеговим посредством у марту 2002. године у Београду је потписан споразум о принципима и основама за преуређење заједничке државе, у чијем ће називу бити заступљене и Србије и Црна Гора, али без имена Југославије.
Солана је на тај споразум такође ставио потпис ваљда као гарант договора, што је овдашње виспрене хроничаре навело на то да ту будућу државну заједницу поспрдно назову "Соланија".
"То неће бити ни федерација, ни конфедерација, него нешто сасвим ново", рекао је онда Коштуница, објашњавајући замисао државне заједнице.
А скупштински ветеран Драгољуб Мићуновић, којем је очигледно било јасно да је час разлаза куцнуо, приметио је да не треба кварити народну изреку и оно "шта можеш да урадиш данас, не остављај за сутра".

САМОУБИСТВО СТОЈИЛјКОВИЋА
У ТИМ годинама заплитања и спорења, под крововима скупштинске зграде, било је свакаквих дешавања и инцидената, пљувања, поливања водом, чак и шамарања, али најдраматичнији случај се збио 11. априла 2002. године, када се на самом улазу у Скупштину убио социјалистички посланик Влајко Стојиљковић, бивши министар унутрашњих послова Србије и хашки оптуженик.
Он је тог дана присуствовао скупштинској дебати о Закону о сарадњи са Хагом.
А онда је, када је тај закон 11. априла, у касним поподневним часовима усвојен, узео своју торбу и кренуо из Скупштине кући. Застао је на самом излазу, извадио пиштољ, за који нико не зна како га је унео, и пуцао себи у главу.

(Наставиће се)