Посланичке клупе у Скупштини Југославије бивале су све празније, а све чешће су из њих излазили за говорницу посланици који су, кад је о заједничкој држави реч, све отвореније вукли сваки на своју страну.
Тито је, рекло би се, равнодушно, са зидних фотографија, које су још декорисале државна надлештва, слушао раштимоване гласове политичког раздора.
Зашкрипало је и у Партији, која је уз помоћ “демократског централизма” држала републичке и покрајинске партијске кадрове на окупу. Словенци су, не мирећи се са “централизмом”, демонстративно напустили 14. конгрес СКЈ.
Под куполом скупштинског здања, у тим годинама после Титове смрти и пада Берлинског зида, било је, како смо рекли, све мање посланика а све више неслоге. Готово да се нико више није ни сећао Титових речи о братству и јединству, а још мање самртничке поруке краља Александра “чувајте ми Југославију”.
Сабор Републике Хрватске је 25. јуна 1991. године једногласно усвојио Декларацију о проглашењу самосталне и суверене хрватске државе и покренуо поступак о раздруживању са Југославијом. Скупштина Словеније је тог истог дана донела одлуку о издвајању из СФРЈ и проглашењу самосталности.
У Скупштини БиХ, 15. октобра те исте године, без присуства српских посланика, усвојен је Меморандум о сувереној Босни и Херцеговини, а Собрање Македоније је, непун месец дана касније, 21. новембра, прогласило нови устав којим је Македонија дефинисана као суверена држава.
У полупразне сале и кабинете скупштинског здања на Булевару долазили су само одјеци тих драматичних збивања распада југословенске државе, праћени вестима о почецима проливања “братске крви” и отварању првих ратних обрачуна и фронтова.
Тада је, силом прилика, и настала “трећа”, крња Југославија, коју су сада чиниле две братске републике - Србија и Црна Гора, за које је ондашњи српски председник Слободан Милошевић рекао да су “два ока у глави”.
Устав Савезне Републике Југославије (СРЈ), коју ће чинити те две републике, усвојен је 27. априла 1992. године.
Они који су поверовали да ће сада под скупштинским сводовима после формирања треће Југославије, завладати хармонија и “братска слога”, нису добро рачунали, у шта ће се у годинама које долазе сами уверити.
На почетку живота треће Југославије, скупштинско здање је било домаћин и сведок две неочекиване политичке епизоде, које ће својим неочекиваним настанком и скандалозним завршетком обележити прве године нове државе.
У пролеће 1992. године, дакле, после доношења Устава, на великој политичкој сцени, неочекивано и на опште изненађење, појавио се велики српски писац Добрица Ћосић, као кандидат за председника СРЈ! Они који су га предлагали, а и они који су били затечени том иницијативом, били су склони да поверују да ће човек изузетне популарности у народу, бити нека врста стожера стабилности нове власти и у земљи и према свету.
ЋОСИЋ је глатко изабран на ту функцију 15. јуна 1992. године. Кад су му јавили да је изгласан, сео је у такси и од своје куће на Дедињу одвезао се у Скупштину, па су људи и у том несвакидашњем детаљу видели нешто ново и охрабрујуће када је српска власт у питању.
Друга епизода, још шокантнија, везана је за име нашег исељеника Милана Панића, бившег бициклисте и бизнисмена из Калифорније. Он је, као гром из ведра неба, грунуо на домаћу политичку сцену и 14. јула те исте године изабран за председника југословенске владе. “Дошао сам”, изјавио је он тада, “да учим моје Србе капитализму.”
Није их дуго учио. Кад је Милошевић, који га је довео, видео да му се Панић отргао контроли и да се не уклапа у његову шему власти, у Скупштини је покренута иницијатива за његово смењивање. Панић је смењен са премијерског положаја два дана пре нове 1993. године.
Ћосић је остао дуже, али и његов мандат је прекраћен. На иницијативу радикала и уз подршку СПС, Ћосић је, после мучне и жестоке дебате смењен “због кршења Устава”, 1. јуна 1993. године. За његову смену, у Већу грађана гласало је 75 посланика, 34 су била “против”, а 10 “уздржано”. У Већу република 22 су посланика била за смену, 10 “против”, а четири “уздржана”.
- Ћосићева грешка је само у томе што се у све ово упуштао - рекао је неко у дебати и ту горку истину сигурно је морао да прогута и сам писац “Времена смрти” и “Времена власти”.
У тим годинама санкција, ратовања и гложења између режима и опозиције, у скупштинском здању су се одвијале мучне, тешке дебате, праћене скандалима, свађама и поделама.
А онда је Милошевић ступио на велику сцену мале Југославије. Пошто му је истицао и други председнички мандат у Србији, он се у лето 1997. године кандидовао за председника Југославије. Изабран је на скупштинском тајном гласању 15. јуна те године са већином гласова - у Већу грађана 88 “за”, 10 “против”, а у Већу република 29 “за”, два “против”.
Милошевић је дужност преузео 23. јула, када је у Скупштини положио заклетву и обећао “стабилну” и “мирну” Југославију. Показаће се да неће бити тако. То се могло видети и по оне две групе грађана који су се тог дана окупиле испред скупштинског здања - једни на Булевару, а други у Пионирском парку. Једни су му звиждали, а други су му клицали.
А коњи бронзани, испред Скупштине, настављали су да се играју.


ШЕСТ ВОДОСКОКА
ОД федеративне Југославије, која је повремено била народна, а повремено социјалистичка република, у Скупштини и око ње, готово да није ништа остало што би макар на симболичан начин подсећало да је ту била представљена заједничка држава шест република и две покрајине, осим можда оних шест малих водоскока, постављених испред јарбола, дуж тротоара.
После рушења гвоздене ограде око Скупштине, шест водоскока су били замишљени да симболизују шест република. Мора да је то учињено у првој фази југословенске федерације у којој су две покрајине биле заступљене преко Србије, јер би иначе било осам водоскока.
(Наставиће се)