Скупштинско здање проживело је четири послератне деценије у знаку имена и лика Јосипа Броза Тита, мада он није често залазио у одаје те велелепне зграде, осим онда када су га предлагали и бирали на највише државне функције, што се од увођења функције председника Републике 1953. године, редовно дешавало.
Биле су то године каквог-таквог просперитета "друге Југославије", макар да је она добро живела на рачун кредита које је Тито добијао од Запада, простирући се преко губера сопствених могућности.
Тито се држао Дедиња и несврстаних, уклањајући испред себе све оне који би му засметали - почев од обрачуна са информбировцима и Ђиласом, па преко Ранковића, до хрватских националиста и српских либерала.
Осећајући да би ствари у компликованој земљи, каква је била федеративна Југославија, могле кренути низбрдо, Тито је уз помоћ својих најближих сарадника, почетком седамдесетих година, почео да ствара структуре власти које би издржале искушења и после његовог одласка. Чинио је то под притисцима из република и покрајина, а и због својих поодмаклих година.
Тако је већ 1971. године формирао Председништво СРФЈ, колективни орган, који би требало да поштеди земљу потреса и евентуалног распада. Наравно, Тито је изабран за првог председника Председништва СФРЈ. Десило се то у Скупштини 29. јула 1971. године.
А онда је учињен корак даље, који јесте образлаган мотивом јачања и очувања федералне државе "братских народа", али је заправо био почетак деловања центрифугалних сила "ушанчених у републичким и покрајинским центрима које су вукле свака на своју страну. Били су то уставни амандмани из 1974. године, преко којих је Југославија постала више конфедерална, него федерална заједница шест република и две покрајине, које су амандманима добиле, малтене, статус република.
ПРЕДСЕДНИШТВО СФРЈ, као колективни орган, остало је и даље на сцени, а Тито на његовом челу. Али, онда је повучен потез који ће овековечити руководећу улогу Јосипа Броза. На заседању Скупштине 16. маја 1974. године, Тито је изабран за доживотног председника Југославије. Посланици, заправо, речено је тада, нису бирали, него су само "верификовали вољу народа да се друг Тито, радник, комуниста, борац за мир у свету, доживотно задржи на челу заједнице равноправних народа и народности и на челу југословенске револуције".
На 300 листића које су подељени посланицима било је само једно име: Јосип Броз Тито. Кад је гласање обављено, председавајући Киро Глигоров је саопштио да је Тито изабран једногласно, да није било ниједног гласа против.
Титу је тада до 82. рођендана недостајало свега девет дана.
После тога, Тито скоро да се није ни појављивао у здању савезне Скупштине, под чијим је сводовима, уз помоћ законских прописа и мимо њих, чувано и штићено "име и дело" доживотног председника.
Титов испраћај на вечни починак 5. маја 1980. године, био је управо у здању на Булевару, где ће му наредна четири дана грађани Београда и целе земље, као и многе делегације из иностранства, одавати последњу почаст.
Ковчег са Титовим посмртним остацима довезен је из Лјубљане возом у Београд и 5. маја у 18 часова почела је да улази нема колона грађана у зграду Скупштине, одајући пошту лидеру друге Југославије. То ће трајати до 8. маја у подне. А онда је погребна поворка, у којој су биле стотине хиљада људи, кренула од Скупштине ка "Кући цвећа", Дедињу, где је Тито сахрањен.
Сви званичници и сви медији преносили су ону кратку и рекло би се једнодушну поруку: "И после Тита, Тито".
Брзо ће се испоставити да такав филм нигде није виђен, па ни у Југославији, колико год да су се њени народи и њени политичари заклињали да неће "скренути" са Титовог пута и да ће "чувати братство и јединство као зеницу ока свога".
И под сводовима скупштинског здања почеле су све чешће и све више да се осећају варнице и примећују пукотине међу онима који су ту представљали "братске народе" и заклињали се у Титов "пут".
Скупштина је на чело државе, по устаљеном ротационом принципу, бирала председника Председништва, до којих ни посланици, ни јавност нису много држали, мада је било међу њима оних који су гајили илузије да ће моћи да наставе Титово дело.
Први међу њима и последњи на тој функцији, који је такође верификован у Скупштини, Стјепан Месић, представник Хрватске, јавно је рекао да он не мисли да настави Титово дело и да очува Југославију, него да је његова мисија да ту државу растури.
И би тако, наравно, не само захваљујући њему.
Палата на Булевару је на све то, рекло би се, остала равнодушна, мада су се у њеним одајама и пред њеним капијама одвијала драматична дешавања, као што су били доласци огорчених радника из унутрашњости и ојађених Срба са Косова.

ПРВОМАЈСКЕ ПАРАДЕ

ГОДИНАМА после Другог светског рата, у ери социјалистичког заноса, Булеваром испред Скупштине организоване су првомајске параде, у којима су учествовале оружане снаге ФНРЈ, радници и сељаци, радни колективи из свих крајева земље, омладина и студенти.
На свечаној трибини испред Скупштине, Тито је обично у маршалској униформи поздрављао учеснике параде који су већ од поноћи 1. маја били приправни у попречним улицама да се у одређено време укључе у првомајску параду.
А после је и то замрло. Најдуже је потрајала прослава Дана младости, тј. Титовог рођендана и ношења његове штафете.

ТИТОВИ ГРАДОВИ

ПОЈЕДИНИ градови у земљи, такође, по репрезентативној заступљености, добијали су још за Титова живота његово име: Титово Ужице, Титоград, Титов Дрвар, Титова Кореница, Титов Велес, Титово Велење, Титов Врбас и Титова Митровица. Свакој републици и свакој покрајини по једно Титово име.
Једино су, бележе хроничари, ноћни диверзанти рушили таблу на којој је писало "Титова Митровица". Да не би било забуне, реч је о Косовској Митровици.
(Наставиће се)